Ponedeljak
20.08.2018
Sakupljajući iskustva sa različitih meridijana, Miroslav Nenadović je u Valjevu otvorio jedinstven lokal Dib&Duz koji nije ni obična pekara ni picerija ni kafić. Zapravo, Dib&Duz je sve to zajedno, ali i više od toga.
 

Miroslav Nenadović nije ni pekar niti kuvar po zanimanju, pa ipak se u životu najviše bavio tim profesijama. Godinama je sa svojom porodicom živeo u Grčkoj, gde je, kako kaže, silom prilika, izučio pekarski, a potom i kuvarski posao. – Imao sam sreću da sam radio sa izuzetno dobrim šefovima kuhinja, a moram priznati i išao mi je od ruke taj posao. Posle su se ponude nizale, čak i kada sam se vratio u Srbiju. Dobio sam poziv od najveće firme u oblasti pekarstva koja je imala predstavništvo u Beogradu. Reč je o američkoj firmi CSM Bakery Solutions, sa sedištem u Atlanti, koja me je angažovala da budem demonstrator i tehnolog u pekarstvu. Radili smo peciva i tehnologiju za danas najpoznatije pekare u Srbiji – govori on o svom ranijem iskustvu.

U to vreme, dobio je i ponudu od jedne velike afričke kompanije da radi u Africi, gde su, kako kaže, standardi izuzetno loši. Na Crnom kontinentu je proveo šest godina, radio je u Gani i Sijera Leoneu, pomažući tamošnjim velikim kompanijama iz oblasti pekarstva da standarde podignu na viši nivo. Nedostajale su mu, međutim, porodica i domovina. Dok je bio „u tuđini“, sve vreme je i razmišljao čime bi mogao da se bavi po povratku u Srbiju. – Imao sam dosta vremena za razmišljanje, jer sam u Africi proveo šest godina. Budući da sam se pekarstvom, ipak, najviše bavio, prirodno je bilo da osnova koncepta koji osmislim bude pekarstvo. Međutim, nisam želeo da otvorim klasičnu pekaru, već da na tržište Srbije donesem nešto novo. Mislim da smo uspeli u tome da ponudimo nešto drugačije, a koncept smo osmislili supruga Slavica i ja – kaže Miroslav.

Što neobičnije to bolje

Lokal Dib&Duz, otvoren početkom ove godine u Valjevu, u svojoj osnovi je pekara, picerija i kafić sa 40 sedećih mesta unutar lokala i 30 u bašti. Pored toga, rade i dostavu, uglavnom doručka, za nekoliko najvećih firmi u Valjevu. Dib&Duz poseduje i „kutak za decu“ u kojem je moguće organizovati rođendane. – Dakle, u jednom delu lokala se nalazi prodajni prostor sa pekarskim proizvodima. Naš pekarski asortiman je zaista širok i ne postoji to što ne možemo da napravimo i po zahtevu kupca. Pored peciva, u ponudi su i salate, pice, omleti, sendviči, palačinke, pa čak i ovsene kaše. Doručak svakodnevno dostavljamo na adrese nekoliko najvećih firmi koje posluju u Valjevu i drago nam je da je kvalitet brzo prepoznat – priča Nenadović.

– Drugi segment lokala je kafe u kojem je ponuda napitaka takođe velika, kao u standardnim kafeima – topli napici, sokovi, piva, vina, rakije. Osim toga, posebno smo osmisli deo namenjen deci za proslavu rođendana. To nije klasična igraonica, ali smo želeli da podstaknemo dečiju kreativnost, pa je na zid postavljena velika tabla po kojoj mogu da crtaju, a po zahtevu roditelja možemo da angažujemo i animatora – objašnjava Miroslav šta je sve stalo pod jedan krov. Zaduženja su takođe podeljena. On, kako kaže, vodi računa o kuhinji, dok je supruga Slavica zadužena za deo kafea i picerije, organizovanje rođendana, ali i za knjigovodstvo i banku.

Mi nismo samo mesto gde bi se došlo i nešto pojelo i popilo, već smo pažljivo osmislili svaki kutak, zato često organizujemo i promocije knjiga, večeri rok muzike, a prostor je na raspolaganju i za poslovne sastanke, prezentacije i slično. Imamo jedinstvenu galeriju slika Dragana Jovanovića Gagca, umetnika  iz Lajkovca koji neguje posebni pravac u umetnosti zvani „art brut“ tehnika. On nam je oslikavao i druge elemente enterijera u lokalu – navodi Miroslav Nenadović po čemu se Dib&Duz razlikuje od drugih mesta.

Ime za lokal je osmislio sa suprugom Slavicom prateći savete stručnjaka za marketing sa kojim je proveo neko vreme dok je radio u Africi. – Lazar Labuš, koji ima mnogo iskustva u marketingu, pomogao nam je i osmislio logo. Posavetovao nas je da je najbolje da smislimo što neobičnije ime. Poslali smo mu nekoliko predloga, a on je uradio ostalo – kaže Miroslav.

Najbolja reklama – „od usta do usta“

No, različitost, naročito u manjim sredinama, može da bude i mač sa dve oštrice jer ljudi, prema rečima Nenadovića, često nisu spremni da posećuju drugačija mesta od onih na koja su navikli. – U početku su ljudi mislili da su naše cene visoke, jer su cenili na osnovu izgleda lokala. Zapravo, naše cene su za 20 odsto niže u odnosu na lokale koji se nalaze u centru grada, jer mi nismo u najužem centru Valjeva. Osim toga, u manjim sredinama su ljudi konzervativniji. Verujem da u velikim gradovima takvih predrasuda nema i da su ljudi spremniji na eksperimentisanje – kaže Miroslav.

U marketing su dosta uložili, osmislili su veb-sajt, pokrenuli društvene mreže, platili reklamu na radiju, televiziji, ali je iskustvo pokazalo da je, kako kaže Nenadović, najbolja reklama „ od usta do usta“.  – Iznenadio sam se da u našem slučaju, društvene mreže nisu dale neki poseban rezultat, a mreže nam održava dugogodišnji i iskusni novinar. Gledao sam, recimo, jedan film u kojem kuvar objavljuje na Tviteru u koje mesto dolazi, pa se odmah stvara „ludnica“ ispred tog lokala. Izgleda da to u manjim sredinama ne prolazi. Shvatili smo da je preporuka naša najbolja reklama – najsporija, ali najbolja – dodaje Miroslav.

Pripreme za franšizu

Mada je sve još uvek na početku, Miroslav smatra da Dib&Duz može da se širi kroz franšizu. Zapravo, osmišljavajući ceo koncept, on je od početka i želeo da ga u jednom trenutku, kako kaže, ponudi preduzetnim ljudima koji imaju novac da investiraju, ali nemaju ideju čime bi se bavili. – Radeći po svetu dolazio sam u dodir i sa franšizingom. Osmišljavajući Dib&Duz, sve vreme sam razmišljao o tome da bismo dobro uređen koncept mogli da ponudimo i drugima. Nije retkost da ljudi imaju novac, ali da ne znaju u koji biznis bi da investiraju. Istina, u Srbiji franšizing nije mnogo razvijen. Teško je i zaštiti svoje znanje i koncept i uvek postoji opasnost da vas neko iskopira. Mi smo svesni toga, ali nas to ne sprečava da radimo na razvoju franšize – kaže on.

Za ovakav lokal je potrebno najmanje 150 kvadrata, kako bi se smestili proizvodni, prodajni deo i najmanje 20 sedećih mesta. Primaoci franšize bi mogli samostalno da urede lokal po upustvima davaoca, ili to davalac pak može da uradi za njih, po sistemu „ključ u ruke“.  – Obezbedili bismo im i spisak dobavljača i oni bi nabaljali robu koju mi nabavljamo, ne samo zbog toga što garantujemo najpovoljnije cene, već što bismo mogli da kontrolišemo kvalitet. Na primer, naš standard je da tunu nabavljamo u komadu, a ne seckanu, jer to smatramo otpadom. Znamo koji tip maslina nabavljamo, koji sir i sve ostalo. Peciva bi primaoci pravili sami zbog čega bi primalac imao obavezu da svoje radnike pošalje na obuku u naš lokal koja bi trajala mesec dana. To je najvažniji segment. Mi bismo svakog radnika, za svaku poziciju obučili, što bi se reklo, od A do Š, i to bi bio obavezan deo – objašnjava Nenadović.

Kada je reč o franšiznim naknadama, on kaže da još uvek razrađuju koncept, ali napominje da postoji nekoliko opcija. – Znam da je u Srbiji teško naplatiti znanje i mi razmišljamo o tome da primalac bude što manje opterećen naknadama. Najmanje što želimo je da partner u jednom trenutku odluči da preregistruje firmu i nastavi sam. Svakako, postoje načini da se zaštitimo, i mi ćemo to učiniti, ali, i pored toga, smatramo da saradnja ne treba finansijski da optereti primaoca franšize, jer jedino tako možemo da garantujemo dugoročnost  – smatra Nenadović.


Helen Doron franšízant
Vesna Lapčić
Novinar