Dodatni posao ili strast?

Iako se franšizni model često doživljava kao one-size poslovanje, ne može se reći da preduzetnici koji kupe franšizu upadaju u isti kalup. Kako u svetu postoji na hiljade franšiza, tako za svakog primaoca ima po nešto. Kupovina franšize, međutim, podrazumeva da će svi franšizni partneri raditi po istim pravilima i pratiti iste procedure sistema, ali im to ne oduzima fleksibilnost. Ako odaberu koncept po meri svojih potreba, želja, mogućnosti ili ambicija, primaoci franšize će moći da biraju i koliko će biti uključeni u vođenje biznisa. Predstavljamo vam nekoliko uobičajenih modela, krojenih upravo prema potrebama primalaca franšize.  

1. Primalac franšize s pola radnog vremena

Mnogi koncepti ne zahtevaju da njihovi primaoci franšize budu prisutni i uključeni u poslovanje puno radno vreme. Ovakvi franšizni koncepti su, stoga, idealni za uspostavljanje malih porodičnih biznisa, a naročito za preduzetnike koji nastoje da održe ravnotežu između posla i privatnog života, i zato ne iznenađuje što se za ovaj model najčešće odlučuju majke s malom decom. Iskustvo pokazuje da primaoci franšize u ovom slučaju obično provedu od 10 do 20 sati nedeljno na radnom mestu, dok je za svakodnevno poslovanje zadužen menadžer, zaposlenik od poverenja koji drži sve „pod kontrolom“.

Ovaj model je takođe uobičajen kod primalaca franšize koji vode više od jedne poslovnice – delimična angažovanost, kao i raspodela obaveza i vremena omogućava im da nesmetano kontrolišu rad svih poslovnica. Iako se od primaoca franšize u ovom slučaju ne očekuje da ulazi u sve pore i pojedinosti tekućeg poslovanja, od njega to, međutim, iziskuje neverovatnu veštinu upravljanja i koordinacije – ne samo da je potrebno donositi strateške odluke, već treba imati dara da se pronađu i usklade svi pojedinačni timovi menadžera i saradnika.

2. Primalac više franšiza

Bez obzira koliko je vremena i angažovanja potrebno za vođenje dva ili više biznisa, određeni franšizni sistemi zahtevaju da njihovi primaoci franšize budu isključivo preduzetnici ili kompanije koje imaju određenog franšiznog iskustva ili već rade pod nekom drugom franšizom. Mali je broj preduzetnika koji mogu da iznesu ovu ambiciju, ali daleko od toga da ne postoje – posebno ako se radi o manje složenim i ne tako zahtevnim konceptima. U tom slučaju, primaoci najčešće uzimaju franšize iz sličnih ili kompatibilnih branši, birajući biznise koji se dopunjuju i utiču na uzajamni rast.

Oni nešto ambiciozniji preduzetnici koji grade poslovne „imperije“ s desetinama franšiznih brendova u portfelju, nisu, međutim, retkost čak ni na manje razvijenim tržištima. Primaoci franšize su tada, po pravilu, velike kompanije ili holdinzi sa vrlo diversifikovanim portfeljom, koji uključuje nešto zahtevnije i skuplje franšize, kao što su hoteli, modni ili gastronomski koncepti. Nije potrebno posebno naglašavati da je poslovanje u ovom slučaju povereno mnogobrojnim menadžerskim timovima.

3. Dva u jedan – primalac franšize i menadžer

U početku je ovo bio najklasičniji oblik franšiznog poslovanja – podrazumevalo se da će primalac franšize u isto vreme upravljati svojim poslovnicom, biti menadžer, knjigovođa i prodavac. Uobičajeno je da primalac ima tek jednog ili dva zaposlena te da je u potpunosti posvećen vođenju biznisa. Prednost ovog modela je svakako u nešto nižim troškovima poslovanja, međutim, s druge strane, ovakav pristup „uzima čitavog čoveka“. Nije neobično da su ovakvi vlasnici biznisa daleko više predani i provode više vremena na poslu od predviđenog.  

Za pojedine preduzetnike, međutim, ovo je tek dobar „kondicioni trening“, naročito ako imaju ambiciju da napreduju i šire biznis, što može da podrazumeva i kupovinu novih franšiza. Drugi, pak, provedu čitav svoj život na poziciji menadžera poslovnice. To su ljudi koji vole da „drže sve na svojim plećima“, žele da imaju punu odgovornost, ali i zasluge, za ono što rade.

4. „Strastveni“ primalac franšize

Čovek možda ne mora da voli kafu da bi postao vlasnik kafeterije. Ipak, franšizni sistemi koji konstantno rade na jačanju i održavanju reputacije brenda, obično zahtevaju da njihovi primaoci franšiza budu strastveni i da se u svakoj situaciji ponašaju kao najbolji „ambasadori brenda“. Nije preterano reći da im je to ponekad važnije od preduzetničkog talenta ili iskustva budućeg partnera. Od primalaca se, zapravo, očekuje da su u potpunosti posvećeni promociji proizvoda ili usluga, a najbolji su upravo oni koji iskreno veruju u koncept i lično se zalažu za brend, čak i van radnog vremena. 

5. Franšiza za porodični biznis

Najnovija istraživanja pokazuju da procenat porodica ili, tačnije, bračnih parova koji kupuju franšizu konstantno raste. Mnogi među njima razmišljaju „na duže staze“, želeći da izgrade biznis koji će u budućnosti naslediti njihova deca. Kupovina franšize se doživljava kao idealna opcija – kupuje se već izgrađen koncept, što znači da će dobiti i sav potrebni know-how, najbolje prakse poslovanja, benefite udruženog marketinga, nabavke, kao i sveobuhvatnu podršku davaoca franšize. Računica kaže da sve ovo skraćuje vreme „uhodavanja“ biznisa, a kad supružnici podele obaveze i zaduženja, ostaje im i mnogo više vremena za brigu o deci.

Iako porodični biznis ima svojih prednosti, ovaj vid partnerstva, međutim, krije i nekoliko zamki. Teško je očekivati da će svi članovi porodice u posao ući s istim entuzijazmom i spremnošću, zato je potrebno pažljivo podeliti zaduženja i nadležnosti, jer će se narušavanje dobrih odnosa na poslu neminovno odraziti i na odnos koji grade kao životni partneri. Nije nevažno ni koliko su članovi porodice kompetentni za posao koji im se poverava. Međutim, i pored svih ovih izazova, i dalje izuzetno veliki procenat franšiza koje kupuju bračni parovi, kako bi gradili porodični biznis od koga će lepo živeti i oni i njihova deca, dovoljno govori o delotvornosti i održivosti ovog modela.