Naplata zadaje glavobolje

Kada je pre šest godina odlučivao da zapliva u preduzetničkim vodama trebala mu je, kako kaže, samo dobra poslovna ideja. Pronašao ju je na Sajmu pirotehnike, na kojem je jedan od izlagača bila italijanska kompanija Dama services koja se bavi regeneracijom tonera za štampače.

Šećkoviću se svidela poslovna ideja. Posao regeneracije tonera je perspektivan, kako kaže, čak i u uslovima krize jer se toneri uvek koriste. Nakon potpisivanja franšiznog ugovora, postao je primalac master franšize za Srbiju i Crnu Goru. – Franšiza je bila prilično skupa za tu vrstu posla, ali je poslovna ideja odlična. Uložili smo u opremu, prvu narudžbinu, obuku i inicijalnu franšiznu naknadu oko 14.000 evra. Davaoci franšize su nas upoznali sa poslom do detalja. Obuka je kratko trajala, ali su nam u tih nekoliko dana objasnili na koji način da dođemo do klijenata i osvojimo tržište. Na njihovoj strani je dugogodišnje iskustvo, budući da širom Evrope imaju nekoliko stotina radnji. Nakon toga su nas pustili da se borimo sami – kaže Šećković.

Vrlo brzo su osvojili tržište Pančeva, jer je u tom gradu i bila smeštena radnja, pa je i poslovanje uglavnom oslonjeno na to tržište. – Poslovali smo po evropskim standardima što nam je omogućio davalac franšize. Na prvom mestu nam je bio kvalitet. Bez obzira na svo znanje koje neko može da dobije od davaoca franšize, uspeh zavisi pre svega od visprenosti primaoca. Podrška svakako postoji, ali na tržištu se boriš sam. Automehaničaru neće doći niko sa strane da popravi auto, mora sam, isto je i u franšiznom sistemu. Probleme na tržištu nam nisu, niti mogu, rešavati Italijani – kaže on.

Za pet godina, koliko je trajao ugovor, sistem se nije proširio, ali su oni opstali. Posao je sada porodični. Trenutno je troje zaposlenih - Šećkovićev brat, njegova supruga i on kao direktor. Porodica se dobro snašla. Zadovoljni su poslovanjem, ali im veliku glavobolju zadaje slaba naplata potraživanja. Budući da najčešće rade sa državom svoj novac u proseku čekaju tri do četiri meseca. Izbegavali su da rade sa velikim privatnim kompanijama, pa čak i sa pojedinim državnim firmama da ne bi upali u problem nelikvidnosti zbog spore naplate potraživanja. Jednom se opekao i morao je preko suda da naplati svoja potraživanja. – Radili smo za jednu veliku firmu šest-sedam meseci i nisu nam plaćali. Na sreću, kasnije smo uspeli u kratkom sudskom procesu da naplatimo potraživanja – kaže on.

Mada je 1. aprila stupio na snagu Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, očekivanja ovog preduzetnika od tog propisa nisu prevelika. Nije prvoaprilska šala, ovaj propis zaista predviđa da država izmiruje svoje obaveze u roku od 45 dana, a privrednici među sobom u roku od 60 dana. – Mnogi zakoni su doneseni, ali se ne primenjuju. Ukoliko bi država poštovala rokove plaćanja od 45 dana, privreda bi procvetala. A ako ja zakasnim jedan dan sa plaćanjem poreza na dobit ili doprinosa, kazne su tolike da mogu da zatvorim prodavnicu. Država je, s druge strane, zbog svojih dugovanja glavni uzročnik krize – kaže Šećković. On kaže da, čak i da država kasni s plaćanjem, nikada se ne bi usudio da tuži klijenta, jer je velika verovatnoća da bi u tom slučaju izgubio buduće poslove.

Mada posla, kako kaže, ima dosta, plaši ga opšta ekonomska situacija. – Privreda u manjim gradovima zamire. S druge strane, bara je mala, a puna krokodila. Ne bojimo se konkurencije u smislu kvaliteta, ne priznajemo da postoji bolji, ali je činjenica da je privredi sve lošije – ističe on.

Preduzetnici su, kako kaže, opterećeni velikim davanjima državi, ponajviše kroz poreze i doprinose na plate, ali i razne druge namete. – Kada bih samo posmatrao svoje poslovanje kroz „knjige“, mogao bih da zaposlim bar još dvoje radnika. Ali se plašim da bih, zbog kašnjenja u naplati i visokih obaveza prema državi, mogao da kasnim sa platom, a ljudi ipak od tog novca izdržavaju svoje porodice. Zbog toga se ne usuđujem da nekog zaposlim, radije se snalazimo sami – kaže on.

Država bi, prema njegovim rečima, trebalo više da stimuliše mala i srednja preduzeća. Dobre su odluke da se granica za ulazak u PDV podigne na osam miliona dinara, kao i da se PDV plaća po naplaćenoj fakturi. – Za preduzetnike su samo te dve stavke spas – kaže on.

U rešavanju pomenutih problema nije mu mnogo pomoglo to što je bio deo franšiznog sistema. Kaže da mu je po određenim pitanjima čak lakše od kada ne radi kroz franšizu. – Kao primaoci franšize smo imali obavezu da naručujemo određenu količinu robe i fakture su iznosile po hiljadu, dve hiljade evra ili više. U Srbiji, međutim, postoji takođe veoma kvalitetan repromaterijal po povoljnijim cenama, a pored toga možemo da naručujemo i manju količinu robe – kaže on.

Međutim, Šećković dodaje da bi u franšizni sistem ušao ponovo ukoliko bi, kako kaže, naišao na dobru poslovnu ideju. – Bio bih zainteresovan za poslovnu ideju koja izgledala perspektivno, kao što je to bilo kada sam ulazio u franšizni sistem Dama services-a – kaže on.