27.05.2014

Nešto sasvim drugačije

Kako je odlučila da napravi posao od pravljenja torti, kako je ušla u franšizing, da li je zadovoljna i šta očekuje, priča Martina Bračić, vlasnica koncepta „Torte i to“.

Martina Bračić će naredne godine proslaviti deset godina otkako je otvorila gastronomski kutak „Torte i to“. Kako sama kaže, počela je otvaranjem kuhinje i pravljenjem jedne torte – originalne torte od sira, koja će, sasvim opravdano, postati zaštitni znak i najprodavaniji proizvod poslastičarnice „Torte i to“. Danas, u Zagrebu rade tri kafe-poslasičarnice pod ovim imenom, u kuhinji se pravi oko 20 vrsti torti i kolača, a kao šlag na torti – pre nekoliko godina su u Sarajevu i Podgorici otvorene i franšize. Pitali smo Martinu kako je odlučila i da li je bilo teško ući u preduzetništvo, kada je i kako ušla u franšizing, da li je zadovoljna učinkom, kao i koliko se razlikuju ukusi Zagrepčana, Podgoričana i Sarajlija. 

Martina Bračić, Torte i to Fot. M. Bračić

Kada ste preduzetnik, život je sasvim drugačiji. Odgovornost je mnogo veća, sada nema više nepromišljenih poteza, jer svaki mesec platu od ove kompanije dobija 30 ljudi. Radno vreme u ugostiteljstvu je takvo da telefoni zvone i uveče i ujutro i vikendom i praznikom, i jednostavno, mozak uvek radi, uvek se rađaju neke nove ideje, uvek se rešavaju neki novonastali problemi i situacije. Sve je mnogo stresnije i dinamičnije, ali isto tako, donosi vidljive rezultate rada.

Na svojoj web stranici ste vrlo nadahnuto opisali svoju ljubav prema kolačima. Koliko je zaista bilo teško jednom magistru da donese odluku da napusti siguran posao i počne da pravi kolače?

Istina, pre nego što sam odlučila da postanem samostalna preduzetnica, radila sam u Ministarstvu odbrane kao savetnik za međunarodnu vojnu saradnju. Odluka zapravo nije bila teška, jer nisam znala u šta se tačno upuštam i bila sam možda hrabrija nego što bih bila sada, kada bih znala šta me sve čeka. Međutim, imala sam u sebi neizraženi kreativni potencijal koji sam želela kroz neku formu i da izrazim. Jednostavno, sistemom eliminacije izbor je pao na kolače.

Posao ste počeli otvaranjem kuhinje, a zaokružili otvaranjem „Torte i to Café“-a. Kako je došlo do toga i kako se koncept razvijao?

Koncept je nastao 2006. godine. Jednostavno, odlučila sam da moram da otvorim svoj kafić i maloprodaju, ali nisam želela da izgleda „ugostiteljski“, niti da se ljudi tamo osećaju kao u bilo kojem drugom kafiću. Tako je otvoren prvi „Torte i to Café“ u Centru Kaptol, u jednom relativno nepopularnom i mračnom uglu shopping centra. Mi smo, međutim, stavili kauče, fotelje, veliki izbor novina, jastučiće, ćebad, televizor... I dali ljudima udobnost, dovoljno mesta i privatnosti, dobru kafu i kolače kakve nisu pre jeli. Koncept se pokazao kao pun pogodak i danas već ima mnogo takvih mesta u Zagrebu. U Zagrebu trenutno rade tri naša cafe-a, potpuno različita po uređenju, ali jednaka po atmosferi. U Sarajevu i Podgorici imamo po jedan, ali kao što znate, tamo radimo kao franšize. 

Kako ste ušli u franšizing? Kako ste pronašli primaoce franšize u Sarajevu, i kako gradite poziciju u gradu koji je, ipak, poznat po jednom drugom specijalitetu - baklavama?

Primaoci franšize su, zapravo, moji prijatelji. Oni su došli kod mene s idejom o franšizi, tako da je priča krenula sasvim spontano. U Sarajevu je franšiza otvorena 2006. godine i mogu reći da su stanovnici grada poznatog po baklavama s oduševjenjem dočekali nešto drugačije i novo. U početku je radio samo jedan mali kafić na Grbavici, a onda se otvorio i drugi u BBI centru, i to je do sada najveći „Torte i to Café“. U međuvremenu se prvi kafić na Grbavici zatvorio, tako da sada radi samo veliki kafić, a mogu reći da su „Torte i to“ vrlo dobro poznato i ugledno mesto u Sarajevu. 

Jedno vreme je radila i franšiza u Beogradu. Šta se dogodilo pa je zatvorena i postoji li želja da se vratite u Srbiju? 

Greška je bila što primaoci nisu bili Beograđani nego su tamo bili samo zaposleni. Od samog početka se osetio problem manje povezanosti s gradom i franšizi je trebalo duže vremena da zaživi. No, na kraju se, zbog porodične situacije, franšiza morala zatvoriti, praktično preko noći. Ne bih imala ništa protiv da se ponovno otvori franšiza u Beogradu. Ovaj put bismo, međutim, bili mnogo spremniji na izazove tog tržišta, i pored toga što, kada jednom u nečemu ne uspete, ne znam da li je pametno forsirati i ponavljati istu stvar. Iako sam sigurna da je Beograd izvrsno mesto za „Torte i to“, i da su se prilike bolje složile, posao u tom gradu bi nadmašio i Zagreb i Sarajevo.

Svojevremeno ste pomenuli da ste preko Beograda stigli i u Podgoricu - kako je došlo do te saradnje i da li ste zadovoljni poslovanjem u tom gradu? 

Da, primaoci franšize u Podgorici su se sa konceptom „Torte i to“ susreli u Beogradu, i poželeli su da isti koncept prenesu u Podgoricu. Podgorica je relativno malen grad, i franšiza se još uvek razvija. No, tamo nikada ne možemo da očekujemo rezultate kao i Sarajevu ili Zagrebu. U svakom trenutku treba biti svestan tržišta i stanovništva na lokalnom nivou. 

Torte i to, ponuda

Foto: TORTE i to

Kada poredite tržišta na kojima ste prisutni, šta biste rekli – koje su sličnosti, a koje razlike u ukusima potrošača? Šta najviše vole Zagrepčani, šta Sarajlije, a šta Podgoričani?

Svi potrošači su zapravo slični, vole komfor, vole dobru uslugu, dobru kafu, vole da priušte sebi nešto ugodno. Svuda su naši gosti zapravo stalni gosti, s kojima imamo odličnu komunikaciju i koje smo upoznali za sve ove godine. U Zagrebu je aposolutni hit naša torta od sira i „Ledeni vetar“, a vrlo je specifično da, recimo, i Sarajevo, i Podgorica, pa svojevremeno i Beograd, prodaju u procentu mnogo više čokoladne torte s višnjama nego Zagreb. Verovatno im taj ukus nekako bolje leži nego Zagrepčanima...

Šta biste rekli, kakvi su uslovi za širenje franšiznog biznisa i kakva su Vaša iskustva sa franšizama?

Mislim da  je trenutno vreme mirovanja, i čekanja nekih boljih prilika u budućnosti. Ljudi se ne usuđuju da rizikuju, da daju novac i ulaze u nove poslove. Naša iskustva sa Sarajevom kao prvom franšizom su izvrsna, Podgorica, kako sam već pomenula, još polako staje na noge i nosi se s problemima relativno malog grada i malog broja stanovnika. Iskustvo sa franšizom u Beogradu je takođe vredno, jer se ipak možda dogodi da se franšiza jednom ponovo otvori.

Kako je raditi za drugoga, a kako biti preduzetnica? Sa ove distance, šta Vam se više sviđa?

U svakom slučaju mogu reći da je prekrasno raditi za drugoga i u petak popodne otići s posla i ne misliti ni o čemu u vezi sa poslom – sve do ponedeljka ujutro. Otići na godišnji odmor i zaboraviti na kancelariju, firmu, šefa i sve. U slučaju preduzetnika, taj život je sasvim drugačiji. Odgovornost je mnogo veća, sada nema više nepromišljenih poteza, jer svaki mesec platu od ove kompanije dobija 30 ljudi. Radno vreme u ugostiteljstvu je takvo da telefoni zvone i uveče i ujutro i vikendom i praznikom, i jednostavno, mozak uvek radi, uvek se rađaju neke nove ideje, uvek se rešavaju neki novonastali problemi i situacije. Sve je mnogo stresnije i dinamičnije, ali isto tako donosi vidljive rezultate rada.

Da li i danas, kada imate 30 zaposlenih, stižete da napravite neki kolač ili tortu za potrebe kompanije ili to samo činite za svoje najbliže? Da li i dalje, kao ranije, volite da pravite i jedete kolače?

U zavisnosti od sezone, inspiracije i količine slobodnog vremena, svakih nekoliko meseci uspemo da izbacimo na tržište neku novu tortu ili kolač. No, ne pravimo suviše široku ponudu, jer su se gosti navikli na naše kolače, i često i kada im ponudimo nove, oni žele baš ono na što su navikli. Sve nove kolače i recepte razvijam ja kod kuće. Radim koliko je god potrebno varijanti dok ne usavršim recept, i tek onda ga šaljem u proizvodnju. Naravno da pre svega ja i dalje volim da jedem kolače i torte, i to je glavno pogonsko gorivo u mom poslu. A osim za nove proizvode, jedine prilike kada kod kuće pečem torte su rođendani moje dece – jer mama ipak mora da peče rođendansku tortu! (Smeh.)

želite više?

newsletter Franchising.rs

If you see this, leave this form field blank