Neko smatra vođenje firmom teretom, ja izazovom. Neko će reći da ne želi veću odgovornost za 100 ili 200 evra više, meni svaki dodatno zarađeni novac znači. I to što sam postala primalac franšize moja je lična satisfakcija, dokaz da sam sama uspela da se izborim i postignem nešto. Mogla bih da kažem da se osećam kao da sam uspela da uzmem „igračku“ koju sam želela, a želim još više.
Ivana Lazić
Ponedeljak
22.12.2014
Ivana Lazić je dve godine radila u franšiznom lancu Trafika, da bi nedavno postala i primalac franšize tog brenda.
 

Kada joj je data mogućnost da postane primalac franšize lanca Trafika, Ivana Lazić je priliku prihvatila bez razmišljanja. – Najpre, za mene je to bila velika privilegija i priznanje da je moj trud prepoznat. Pored toga, ne postoji drugo mesto u trgovini na koje bih mogla da odem i zaradim onoliko koliko sada zarađujem. Odlučila sam da „zagrizem“ iako o samom franšiznigu nisam mnogo znala – objašnjava Lazić šta ju je sve motivisalo na ovaj korak.

Velika prednost je, prema njenim rečima, i to što nije morala da obezbeđuje početni kapital, već je za to bio zadužen davalac franšize. – Partnerstvo sa davaocem počiva na apsolutnom poverenju, praktično na „datu reč“. Zbog toga mi je još više drago što su izabrali mene, a posle i ja njih – kaže Lazić.

Nije je uplašilo to što će morati više da radi. Rođena Kuršumlijka, odrasla je bez roditelja, a počela da radi sa 17 godina. Danas joj je tek 27. – Radila sam i ranije prekovremeno, bila sam deo popisnih komisija, uvek sam posvećena poslu, ne odbijam radne zadatke. Dešavalo se da radim i od šest ujutru do 23 uveče. Kada sam u drugom trgovinskom lancu bila zamenik menadžera, imala sam istu materijalnu, moralnu i finansijsku odgovornost kao što imam sada – ali za daleko manju platu – kaže ona.

Sada joj je, kako sama kaže, još lakše, jer veruje da, kada čovek radi za sebe, radi još više. Vođenje firme joj nije komplikovano, već satisfakcija. – Neko to smatra teretom, ja izazovom. Neko će reći da ne želi veću odgovornost za 100 ili 200 evra više, meni svaki dodatno zarađeni novac znači. I to što sam postala primalac franšize moja je lična satisfakcija, dokaz da sam sama uspela da se izborim i postignem nešto. Mogla bih da kažem da se osećam kao da sam uspela da uzmem „igračku“ koju sam želela, a želim još više – ističe ova mlada preduzetnica.  

Jedna od najvećih prednosti je to što kao primalac franšize može da donosi poslovne odluke. – Sada sam uvek u pravu čak i kada pogrešim, jer je greška moja. Dolazila sam u situaciju da dam određene sugestije, na primer, da je potrebno više pića, a koleginica koja je duže u radnji, to ne uvaži. Ispostavi se da sam u pravu, ali kad već bude kasno, kad mušterija traži nešto, mi to nemamo. Mnogo sam zadovoljnija nego kad sam bila samo radnik. Manje je i pritiska, tenzije, mnogo je više pohvala nego kritika – objašnjava Ivana Lazić.

Pored toga, kao veliku prednost navodi i to što je u franšiznom sistemu fluktuacija radnika manja. Ranije su se prodavci, prema njenim rečima, često menjali, što nije dobro za radnju jer se u tom slučaju malo ko iskreno posvećuje poslu.

U davaocu franšize imaju dobrog „slušaoca“. Kako sama kaže, cilj prelaska Trafike na franšizni model poslovanja je bilo povećanje prometa. Zbog toga je neophodno i da se asortiman prilagođava potrebama potrošača. – Bez obzira na to što smo deo istog sistema, negde se odlično prodaju cigarete, negde bombonice, a negde čokolade. U tom smislu, primalac franšize može mnogo da doprinese svojim sugestijama, jer ne može moja komšinica bolje od mene da zna šta je potrebno u mojoj kući. Napredak se kod Trafike zaista oseća – objašnjava slikovito Lazić.

U njenoj radnji u Ulici Dimitrija Tucovića u Beogradu, rade ona i još jedna stalno zaposlena radnica, dok vikendom angažuju dve studentkinje koje već imaju iskustva sa radom u ovom franšiznom sistemu.

Iako statistika u pogledu potrošnje na malo nije najsjajnija, mlada preduzetnica se ne obazire na brojke. Kriza je, kako kaže, prisutna već više od 20 godina. – Mi nismo štedljiv narod. U ovoj zemlji se živi do polovine meseca, do poslednjeg dinara. Oseti se pad prometa nekoliko dana, a onda se opet stvari vraćaju u normalu i to je neoborivi dokaz da ljudi žive od plate do plate – daje ona sliku potrošačkog mentaliteta u Srbiji.

S druge strane, ključ trgovine je, istiže Lazić, u ljubaznosti. Posao mora da se, kako kaže, radi iz srca, a problemi iz kuće ne smeju da se donose na radno mesto – u suprotnom, neće biti zadovoljni ni radnik, ni mušterija ni poslodavac. – Ne vredi ni puna radnja ni asortiman robe ako trgovac nije dobar. Jutros sam ušla u jedan veliki lanac da kupim farbu za kosu, na njihovim policama je mnogo lepih proizvoda, a trgovci se kriju po ćoškovima, na kasi nema kasira. „Razbolela“ sam se muke – kaže ona i dodaje da je istina da ne može da zaradi milione, ali da se uz dobar pristup može prodati i ono po šta potrošač možda nije ni došao.


Vesna Lapčić
Novinar