20.03.2017

Organizacija je ključ uspeha

– Istrajnost i upornost da se uspe i ne odustane čak i kad nema trenutnih rezultata, veoma su važni za uspeh. Takav pristup apsolutno može da se primeni u bilo kom sportu, ali i biznisu – kaže Uroš Tripković, proslavljani košarkaš, reprezentativac Srbije, suvlasnik u kompaniji DIGItel i vlasnik jednog poljoprivrednog gazdinstva nadomak Čačka.

Uroš Tripković je u svet sporta ušao kao dečak, dok je. kao i mnogi njegovi vršnjaci, istraživao kojim bi sportom mogao da se bavi. Otišao je na nekoliko treninga fudbala, karatea, ali se u košarku – zaljubio. Pošto je dete visokih roditelja, možda je bilo, kako kaže, i najlogičnije da se opredeli za taj sport. I nije pogrešio, jer je sa KK „Partizanom“ osvojio sedam titula državnog prvaka, dva Kupa Radivoja Koraća i tri Jadranske lige. Nakon toga se obreo u inostranstvu gde je igrao u Huventudu, Unikahu, Valjadolidu, Fenerbahče Ulkeru i na kraju u italijanskom prvoligašu Vanoli Kremoni. Igrao je i za seniorsku reprezentaciju Srbije. Zbog dve iste povrede morao je da završi sportsku karijeru sa svega 28 godina. Danas je suvlasnik u kompaniji Digitel iz Čačka, odakle je i rodom, a poseduje i poljoprivredno gazdinstvo.

Uroš Tripković

Rekao bih da je teže baviti se biznisom nego sportom. U sportu, drugi sve organizuju za vas, a vaše je samo da trenirate i dobro igrate, a ako ste dobri, onda ćete dobro i da zaradite. Kada se uđe u sferu biznisa, bar iz mog dosadašnjeg skromnog iskustva, vi ste taj koji mora mnoge stvari dobro da organizuje, pripremi, pronađe ljude sa kojima će sarađivati.

Foto: Uroš Tripković, iz privatne kolekcije

Kada ste 2014. završili karijeru, da li ste odmah odlučili da se vratite u Srbiju?
Jesam. Već sam imao jedno dete. Porodica i prijatelji su nam bili u Srbiji. Mogao sam, da sam želeo, da nastavim karijeru u sportu u inostranstvu. Nisam video sebe u inostranstvu, prvenstveno zbog ljudi koji me ovde okružuju, jer imam mnogo prijatelja sa kojima se družim još od vrtića.

Ipak, ni u Srbiji se niste opredelili za rad u sportu, već ste razmišljali u drugom pravcu, uprkos tome štonije lako poslovati u ovoj zemlji. Zašto takva odluka?
U Srbiji, kada je sport u pitanju, nema velikih mogućnosti, naravno, ako pričamo o košarci. Naša liga, osim „Partizana“ i „Crvene zvezde“, vodi skoro ka amaterizmu i prilično je zapostavljena. S druge strane, iskreno, ovo što trenutno radim, mnogo me više inspiriše. Naravno, svestan sam kakvo su ekonomsko okruženje, standard ljudi, ali zaista verujem da će se nešto promeniti. Kada sam igrao u inostranstvu, mnogo mi je teško padalo kada dođem u zemlju i vidim neraspoložene ljude, ali mislim da svi zajedno nešto možemo da učinimo da se i to promeni. S tom nadom sam se i vratio u Srbiju.

Kako ste postali deo kompanije Digitel?
Osnivač kompanije Digitel je bio moj otac sa još dva partnera, ali je udeo u vlasništvu kasnije preneo na mene. Kada sam završio profesionalnu košarkašku karijeru, nekoliko meseci sam bio angažovan u kompaniji svakodnevno i tražio sam sebe u tim poslovnim tokovima. Iskreno, nisam sebe pronašao u poslu koji je uglavnom vezan za kancelariju, mislim da bi me to nezadovoljstvo sputavalo, pa sam odlučio da ostanem u suvlasništvu, ali i da investiram u drugi posao. Još tada sam razmišljao o ulaganju u voćarstvo.

Registrovao sam poljoprivredno gazdinstvo i već u zimu 2015. sam posadio borovnicu na 40 ari u okolini vikendice nadomak Čačka. To je postalo moje opredeljenje – oduvek sam mnogo voleo prirodu, planinu, zelenilo, i poljoprivreda me u potpunosti ispunjava. Svakodnevno učim o uzgoju borovnica i ove jeseni planiram da proširim postojeći zasad.

Zašto ste se baš opredelili za uzgoj borovnica?
Kada sam počeo da razmišljam i čitam o voćarstvu, gledao sam da izaberem proizvod kojeg nema mnogo na tržištu, a da ima potražnju i dobru cenu, to jest, da bude finansijski isplativ. Svedoci smo da iz godine u godinu brojne voćarske kulture, kao šljiva na primer, imaju mizernu cenu, pa na kraju ljudi odustaju i od branja, jer se ne isplati. Potražnja za borovnicom raste i u Evropi i svetu, tako da sam mogao da računam da će u narednim godinama to biti „dobra priča“.

Uroš Tripković

Poljoprivreda je grana koja ima izuzetan potencijal i mislim da u nju treba ulagati.

Foto: Uroš Tripković, na plantaži borovnice nadomak Čačka, fotografija iz privatne kolekcije

Naravno da nikada ne možemo sa sigurnošću da znamo kakve će biti prilike, ni lokalno ni globalno, ali sam, s druge strane, izabrao posao koji me zanima i koji volim da radim. Tako da sam potpuno uključen u organizovanje svih poslova oko zasada borovnice. Poljoprivreda je, inače, grana koja ima izuzetan potencijal i mislim da u taj segmet treba ulagati i razvijati je, kako mi, kao privatni investitori, tako i država, kroz politiku subvencija, koja je za sada zadovoljavajuća i trebalo bi je zadržati.

Sa ove distance, da li je teže biti profesionalni sportista ili baviti se privatnim poslom?
Rekao bih da je teže baviti se biznisom nego sportom. U sportu, drugi sve organizuju za vas, a vaše je samo da trenirate i dobro igrate, a ako ste dobri, onda ćete dobro i da zaradite. Kada se uđe u sferu biznisa, bar iz mog dosadašnjeg skromnog iskustva, vi ste taj koji mora mnoge stvari dobro da organizuje, pripremi, pronađe ljude sa kojima će sarađivati. Ništa ne sme da se prepusti slučaju – a u profesionalnoj košarci, moja obaveza je bila da dođem na vreme na trening i igram utakmice najbolje što umem. U tom smislu je komotnije i lakše baviti se sportom nego pokrenuti sopstveni biznis, a zajedničko je, što ni u jednom ni u drugom slučaju ne znate da li ćete uspeti, uprkos procenama i prognozama. S tim, što u prvom slučaju ulažete trud i napor, a u drugom sve to, ali i mnogo više novca. Rizik svakako postoji u oba slučaja, što mogu da potvrdim i svojim primerom, jer sam imao tu nesreću da sam dva puta imao istu povredu zbog koje sam morao ranije da završim profesionalnu karijeru.

U Srbiji nisu sjajni uslovi ni za treniranje, pa se nameće logično pitanje – da li je teže napraviti uspešnu sportsku karijeru ili uspešnu poslovnu priču?
Teško je i jedno i drugo, u Srbiji ima mnogo talentovane dece, a malo klubova u kojima mogu da napreduju i da se usavršavaju – tako da jedan od hiljadu njih napravi uspešnu karijeru. Za biznis ne mogu mnogo da govorim, jer nemam mnogo iskustva, ali verujem da, ako si posvećen tome što radiš i voliš to što radiš i održavaš kvalitet usluge ili proizvoda, imaš velike šanse. U košarci, veliku ulogu igra sreća, može se desiti da imate povredu i da vas neki igrač zameni i bude odličan, a vi – ostanete na klupi.

Postoji li nešto što Vam u poslu koristi, a što ste naučili tokom svoje sportske karijere?
To su sigurno istrajnost i upornost da se uspe i da se ne odustaje, čak i kad nema trenutnih rezultata. To sam stekao u sportu i apsolutno može da se primeni u bilo kom biznisu. Osim toga, naučio sam da organizacija čini 80 posto uspeha i u sportu i u biznisu.

Vesna Lapčić

Novinar
Piši autoru

želite više?

newsletter Franchising.rs

If you see this, leave this form field blank