Sreća u teglici putera

Život piše romane! Često izgovorena rečenica u slučaju Nataše Buzurović se pokazala potpuno istinitom. I ona sama na pitanje kako je došlo do toga da otvori radnju u kojoj će proizvoditi i prodavati putere, odgovara: „Sve je život udesio“.

Nataša je u julu prošle godine otvorila radnju Nuts & Fruits u A bloku na Novom Beogradu u kojoj se proizvode puteri od kikirikija, lešnika, badema i indijskog oraha sa različitim dodacima, keksi od kikirikija sa i bez preliva od čokolade, granole, ovsene kaše i obrok salate sa orašastim voćem, energetske štanglice, začinjeno jezgrasto voće na meru. Osim toga, u radnji prodaje i nekoliko proizvoda drugih proizvođača, maslinovo ulje, sirovi kakao, džemove.  

– U poslednjih 15 godina sam, sticajem životnih okolnosti, mnogo naučila o zdravoj ishrani. Moj sin Aleksa je od četvrte godine na dijeti bez glutena i bez kazeina jer je on dečak sa autizmom, a čitala sam da takva ishrana pomaže deci sa autizmom. Stalno sam nešto istraživala i pravila, između ostalog, pravila sam i putere u blenderu. Danas je mnogo lakše jer se o samom glutenu mnogo više zna i sve je više bezglutenskih namirnica. U međuvremenu sam se i sama razbolela te je zdrava ishrana postala naš imperativ, a ne samo izbor – objašnjava ona odakle je izvorno potekla ideja o pokretanju posla.

Put u SAD menja sve

No, ništa se nije desilo dok njena ćerka Bojana nije pre dve godine otputovala u Njujork, kao što većina studenata putuje koristeći program „Work & Travel“. – Aleksa je odmalena voleo solitere, i ona je, želeći da mu ispuni želju da poseti grad sa soliterima, sinu i meni kupila karte da posetimo Njujork. Tamo sam u Whole Foods marketima videla mlinove za pravljenje putera i poželela da imam takav mlin. Mogla bih reći da sam tada još intenzivnije počela da razmišljam da od hobija napravim posao – kaže Nataša Buzurović.

Zanatsku radionicu Nuts & Fruits registrovala je u maju prošle godine, a radnja u A bloku na Novom Beogradu, otvorena je u julu 2018. Dvoumila se između centra Beograda, naselja Belville i A bloka. Opredelila se za poslednju lokaciju jer, pre svega, živi u blizini tako da je lakše mogla uskladiti porodične i poslovne obaveze. Ipak, 70 odsto ljudi dolazi iz drugih delova Beograda, a veliki broj iz centra grada. Glavne radnice u prodavnici su ona i njena ćerka, a odnedavno im pomaže ćerkina drugarica koju angažuju preko Omladinske zadruge.

Puteri se prodaju u staklenoj ambalaži, ali da bi pojeftinila cenu proizvoda, postoji mogućnost da se pakuju u plastičnu ambalažu ili, pak, onu koju donesu kupci. U tom slučaju, Nataša pravi puter na licu mesta na jednom od svoja dva mlina koja je uvezla iz Australije, a pre kupovine svaki puter može da se proba.
– Tražila sam da vidim da li u Evropi postoje dobavljači tih mlinova koje sam videla u SAD, ali nažalost, nisam pronašla. Međutim, naišla sam na firmu iz Australije koja više decenija proizvodi te mlinove i daje garanciju od 25 godina na važan element – nož. Tada sam saznala da Australijanci, takođe, veoma koriste puter u ishrani, iako sam mislila da je najzastupljeniji u SAD i Velikoj Britaniji. U Melburnu čak postoji festival putera od kikirikija. Iako je daleko, uvezla sam ih iz Australije pošto su osim kikirikija i lešnika mogli da melju i indijski orah i badem te da se u njih dodaju i čokolada i kakao. Iako se mlinovi jako lako održavaju i peru, odlučila sam da imam poseban za kikiriki jer je reč o ozbiljnom alergenu – objašnjava Nataša.

Trudila se, kako kaže, da cena proizvoda bude pristupačna, pa 100 grama putera od kikirikija košta 98 dinara, a od lešnika 270 dinara. Svako može da kupi količinu koju želi. – Mi savetujemo da ne kupuju previše već da uzmu manje količine da bi uvek imali svež puter – kaže Nataša.

Kako će radnja izgledati je sama osmislila, bilo joj je važno da to budu prirodni materijali, a sav nameštaj je izradio njen prijatelj stolar koji je dodao i neke svoje elemente poput neobičnog lustera od varjači i drvenih poklopaca za tegle. – Jedna mušterija me je čak pitala čiju smo franšizu uzeli jer je po izgledu same radnje i koncepta pomislila da je reč o stranom brendu – kaže Nataša.

Većina recepata za putere i ostale proizvode nastala je u njenom domaćinstvu, tokom prethodnih godina dok ih je pravila za svoju porodicu i prijatelje. Krenuli su sa osnovnim puterima od lešnika i kikirikija sa određenim dodacima poput cimeta, grožđica, himalajske soli i ekstra devičanskog maslinovog ulja.

Sirovine kupuje od veleprodavaca.  – Trudim se da roba bude kvalitetna i imam stalne dobavljače. Badem stiže uglavnom iz SAD, lešnik je nekada domaći, a ponekad iz Turske – kaže ona.

Za sada je najprodavaniji puter, koji se u ponudi nalazi od samog početka, Choconuts koji se sastoji od 78 odsto lešnika, dok su ostali sastojci sirovi kakao, crna čokola i kokosov šećer.

 – Problem industrijskih namaza i putera nije to što imaju malo koštunjavog voća, već što imaju previše ulja i šećera – objašnjava Nataša.

Danas se u njihovoj ponudi nalazi više desetina putera, a neretko odgovore i na zahtev kupaca da određenu vrstu naprave da bude veganska ili da kolači budu posni u vreme posta. – Stalno kažem da neću više da smišljam nove recepte, ali stalno dodajemo nešto novo, a neke recepte je smislila i moja ćerka Bojana. Ona je, inače, student prava, ali je od one dece koja vole da zarade za svoj džeparac, pa radi jednu smenu u radnji – kaže Nataša.

Potrebna bolja stimulacija za početnike

Kao i mnogi preduzetni ljudi u Srbiji i Nataša je svoj početni kapital obezbedila pozajmicom od člana porodice. – Raspitivala sam se o raznim sredstvima, čak mi je bio odobren jedam mali podsticaj Nacionalne službe za zapošljavanje na ime samozapošljavanja na osnovu biznis plana koji sam napravila, ali u tom momentu ja još uvek nisam registrovala firmu i bilo mi je potrebno vreme da uvezem mlinove. Bilo mi je besmisleno da otvorim firmu, plaćam doprinose, a da zapravo nemam nikakvo poslovanje niti mogućnost da ostvarim prihode, a u NSZ-u nisu mogli da sačekaju nekoliko meseci koliko mi je bilo potrebno da sve pripremim. Na kraju sam odustala od tih sredstava i zbog drugih stvari. Zapravo, vi sredstva dobijete kad država ima novca, a postaju bespovratna tek posle godinu dana poslovanja. A šta ako neko ne izdrži godinu dana?! – pita se ova preduzetnica.

Istraživala je i druge programe podrške, pa je tako naišla na jedan koji podrazumeva šest meseci grejs perioda, nisku kamatu i 20 odsto bespovratnih sredstava. – Čak i kad vam neko da grejs period od šest meseci i nisku kamatu,  to nije dovoljno dobar podsticaj jer je nerealno očekivati da firma stane na noge za šest meseci i posle toga počne da vraća pozajmicu. Bar u mom biznisu je tako. Onda mi je mama rekla da je kod nje grejs period dok „ne stanem na noge“, a da pozajmica nema kamatu – kaže Nataša kroz smeh.

Najbolji podsticaj je, po njoj, usvojena mera koja propisuje da preduzetnici prvih godinu dana ne plaćaju poreze i doprinose. Ali, ona ni taj podsticaj nije mogla da iskoristi. Paradoks, ali upala je u „vakuum“ – period kada je jedan zakon prestao da važi, a drugi se još uvek nije primenjivao. Naime, do 1. aprila prošle godine ljudi koji se samozaposle bili su oslobođeni plaćanja poreza i doprinosa u iznosu od 60 odsto. Međutim, u vreme kada je Nataša otvarala firmu taj zakon je prestao da važi, a novi, koji preduzetnike koji se samozaposle oslobađa plaćanja poreza i doprinosa u iznosu od 100 odsto godinu dana, nije počeo da se primenjuje. Ona se praktično nalazila u međuprostoru i za nju nije važio nijedan zakon te sve dažbine od samog početka plaća u punom iznosu. – Tako da, iako sam žena preduzetnica, samohrana majka dečaka sa autizmom, nisam dobila nikakav valjan podsticaj od države  – kaže ona i dodaje da su preduzetnici na počeku poslovanja prinuđeni da budu i dobavljači i prodavci, knjigovođe, pa i marketinški stručnjaci.

Iako je jako teško praviti dugoročne planove, ona veruje da u budućnosti ima prostora za još jednu prodavnicu. Franšizing joj, kako kaže, nije stran, ali bi radije da sama otvori radnju, najverovatnije u centru Beograda.  – Veliki je problem iskontrolisati kvalitet proizvoda i usluge. Franšiza je za nas veliki zalogaj, prvo napraviti ceo koncept je veoma zahtevno i to treba uraditi kako treba i do najsitnijih detalja. Čak i kad se to uradi, mislim da oni koji uzimaju franšizu nemaju ozbiljan pristup i ne shvataju sve obaveze koje preuzimaju, već se vode maksimom „lako ću ja to“. Zatim, kontrola sistema je jednako zahtevna kao i kad imate svoju radnju. Zbog toga bih se pre odlučila za otvaranje svoje radnje – objašnjava ona i dodaje da se njihovi puteri trenutno prodaju u još dva marketa – Naš kantar na Banjici i Seosko blago na Crvenom krstu kao i da bi trebalo da pregovaraju sa još nekim marketima.

Preporuka – najbolji marketing

U poslovanju Nuts & Fruits još uvek nema prostora za masovnije oglašavanje, ali koriste prednosti društvenih mreža. Za njih je, međutim, značajna i preporuka. – To je najsporiji marketing, ali najdugotrajniji. Nama nije cilj da prodamo nekome samo jednom proizvod, već da nam se potrošači vraćaju, što se i dešava. Jako sam srećna što imam stalne mušterije iz raznih delova grada. To mi govori da sam na pravom putu jer, ako je neko spreman da dođe iz drugog dela grada da kupi puter kod nas, onda znači da imamo dobar proizvod – kaže Nataša.

U nekoliko navrata su učestvovali i na manifestacijama kako bi upoznali malo širu publiku sa svojim proizvodima. – Učestvovali smo na veganskom festivalu jer su vegani naša prirodna publika budući da oni jedu dosta orašastog voća kao dobar izvor proteina. Nedavno smo učestvovali na festivalu Kuhinja sveta. Festivali nam koriste da više ljudi čuje za nas i da probaju naše putere. Na oba festivala smo nosili mlin i na licu mesta pravili putere – kaže ona.