San

Pre osam godina Tenšek i njegova supruga Jasmina Pacek otvorili su kafeteriju američkog stila. Već u prvoj godini poslovanja shvatili su da imaju proizvod koji bi mogli da ponude tržištu kao franšizu. O tome kako su osmislili koncept, kakva su iskustva i „klima“ za biznis u Hrvatskoj i regionu razgovaramo sa vlasnikom Denisom Tenšekom.

San Francsico Coffee House je lokal američkog stila. Kako takav koncept prolazi u manjim mestima kakvi su Osijek i Vinkovci u kojima trenutno radi?

U Osijeku je već ima veliki broj kafića i barova, a poseta tim lokalima je deo lokalnog životnog stila. Svi oni su, međutim, imali jednaku liniju proizvoda bez većih razlika. Primetili smo da je tržištu nedostalajala baš kafeterija američkog stila, čiju bi osnovnu ponudu činile kafe koje bi mogle i da se ponesu, što bi u svakom slučaju predstavljalo novinu. Tražili smo prometnu lokaciju jer su nam ciljna grupa bili poslovni ljudi. Pronašli smo je u centru grada, preko puta tržnice, u blizini Univerziteta i brojnih adovokatskih kancelarija. Kafić je počeo da radi 2005. i ubrzo se ispostavilo da su nam studenti i poslovni ljudi najčešći gosti. Već prve godine poslovanja, postigli smo uspeh i shvatili da se možemo dalje širiti kao franšiza.

Zašto niste, na primer, pokušali u nekom većem gradu poput Zagreba? Da li je teže ili lakše u većem mestu?

Ne bih mogao iz Osijeka da efikasno upravljam lokalom u Zagrebu ukoliko bi bio u mom vlasništvu. Ljudski aspekt ne možete da kontrolišete. Možete imati najpopularniji brend, ali ljudski faktor ga može poljuljati. Zato je franšiza dobar koncept. Svakodnevno imamo po nekoliko upita iz Zagreba, ali nijedan, za sada, nije zadovoljio naše kriterijume. Ne možete, ipak, svakome da date franšizu.

Čime ste bili inspirisani kada ste osmišljavali koncept i zašto ste se odlučili za kafić?

Prvobitno smo želeli da kupimo franšizu poznate svetske kafeterije Starbucks ili Costa Coffee, ali je proces bio izuzetno dugačak, skup, i komplikovan. Pored toga, ti veliki lanci limitiraju cene proizvoda koje su često za lokalna tržišta previsoke i ne odgovaraju kupovnoj moći potrošača. Zbog toga Subway u Hrvatskoj loše prolazi, jer zašto bi neko dao za sendvič 35 kuna kada može da kupi i porciju velikih ćevapa za 25 kuna. Iako okruženje u Hrvatskoj nije bilo idealno za franšizne sisteme, odlučili smo da iskoristimo svo svoje životno i profesionalno iskustvo iz San Franciska, u kojem smo živeli osam godina, i da ga prilagodimo lokalnom tržištu. Želeli smo da otvorimo kafeteriju koja bi odisala atmosferom grada u kojem smo proveli te godine.

Lično, imam menadžerskog iskustva iz američkih kompanija koje mi je svakako pomoglo i u postavljanju ovog posla na noge. S druge strane, supruga ima međunarodno dizajnersko iskustvo, što je dalo veliki doprinos prepoznatljivom vizuelnom identitetu i enterijeru. Tokom postavljanja koncepta više puta sam putovao u Ameriku, proučavao tehnologiju pravljenja kafe i donosio sa sobom neke uzorke. Gostima smo omogućili da mogu da kupe „kafu za poneti“, da pročitaju domaću i međunarodnu štampu, imaju pristup bežičnom internetu, po čemu se izdvajamo na tržištu. Nismo se odrekli tradicionalne usluge i posluženja kafe, što inače ne postoji u svetskim lancima, već samo „self service“. Pored toga, kao što sam pomenuo, uveli smo „to go“ uslugu koja čini oko 20 do 30 odsto ukupnog prometa. To je prosek u Hrvatskoj, dok je na Zapadu obrnuto.

Kakav je osećaj kada vidite da neka Vaša ideja zaživljava u praksi i da se sviđa ljudima?

Posao funkcioniše oko osam godina, tako da svakako osećam jednu vrstu satisfakcije. Međutim, u pogledu franšiza još uvek smo u fazi razvoja i biću zadovoljan tek kada biznis stvarno stane na noge.

U kafeu se služi i Vaša kafa. Kafu uvozite iz Italije. Postoji li problema u tom segmentu, uvozne barijere?

Ništa ne ide glatko. Svi problemi su na sreću rešivi. U početku su najkomplikovanije bile carinske procedure. Svaka čaša, svaka vrsta sirupa, arome, a zna da bude mnogo vrsta, moraju da prođu atest. Svaka kontrola košta 300 evra po proizvodu. Tako se desi, kada prvi put uvozite neki proizvod, da testiranje košta više nego sam kontigent. Na sreću, ti testovi se rade samo prilikom prvog uvoza određenog proizvoda.

Za kafić se vezuje niz dodatnih biznisa. Od nekoga morate da nabavljate šolje, ambalažu. Koliko je otvaranje vašeg kafića bio doprinos društvu i privredi, u smislu da za vas rade i neke druge firme - proizvođači ambalaže, šoljica, kašičica i slično?

Posedujemo sopstvenu robnu marku. Deo neophodnih stvari nabavljamo na domaćem tržištu, a deo uvozimo. Prelive, dodatke, soseve kupujemo od proizvođača iz Splita pod našom robnom markom, kafu uvozimo iz Italije, također kao SFCH robnu marku, a šoljice, kašičice i slično radimo u Inkeru sa našim dizajnerskim rešenjima. Primalac franšize, međutim, asortiman, osim kafe, može da kupuje od lokalnih dobavljača ako je sadržaj i kvalitet isti, sa mogućnošću otkupa kapaciteta, i naravno, pod SFCH robnom markom, ukoliko nađe bolju finalnu cenu. Cilj nam je da svaka franšiza bude rentabilna i da u svim segmentima, u kojima je to moguće, očuvamo koncept, a istovremeno budemo fleksibilni sa svrhom rentabilnosti i održivosti sistema.

Kako ste napravili franšizni ugovor? Da li ste angažovali stručnjaka?

Koncept smo razvili sa Centrom za poduzetništvo u Osijeku koje ima oformljeno odeljenje Centar za franšizing. Sa jednom advokatskom kancelarijom, nakon upoznavanja sa svom regulativom, napravili smo ugovor i to je bio prvi franšizni ugovor u oblasti ugostiteljstva u Hrvatskoj.

Gde biste želeli dalje da proširite franšizu? Gde biste Vi, lično voleli i zašto?

Trenutno rade franšize u Beogradu i Vinkovcima. U pregovorima smo za otvaranje lokala u Somboru, Sarajevu i Zenici. Voleo bih da se kafići pojave svugde gde mogu opstati, odnosno, gde postoji održivo tržište za ovakav koncept ugostiteljske usluge.

Da li ste član neke asocijacije, franšizne, menadžerske ili bilo koje druge?

Partner sam sa Centrom za poduzetništvo u Osijeku pošto oni rade kao promotori naše fransize. Inače, potpuno sam apolitičan i nisam član nijedne druge asocijacije, niti mislim da mi članstvo u njima može koristiti. Znanje i vreme radije praktikujem i provodim sa svojim partnerima, unaprijeđujući koncept franšize, njen razvojni proces, proizvode, marketing…

Kakvo je generalno tržište franšiza u Hrvatskoj? Kako funkcioniše Franšizna asocijacija? Koje su najveće prepreke za napredak tržišta franšiza?

Franšizing je na tržištu Hrvatske prisutan još od kasnih sedamdesetih, ali je to tržište stagniralo zbog sveukupne ekonomske situacije, loše klime za preduzetnike, kao i male konkurentnosti domaćih kompanija. Moglo bi se reći da je tržište veoma nerazvijeno. Franšize mogu da funkcionišu samo u društvima gde se novac ne čuva u bankama nego se reinvestira. Ne postoji ni dovoljno preduzetničke inicijative. Strane franšize ne uspevaju tako lako jer se ne prilagođavaju lokalnom tržištu, vrlo su restriktivne u svakom pogledu, pa i cenovnom, što sam već pomenuo. S druge strane, nema mnogo ni domaćih franšiza, jer 99 odsto ljudi uopšte ne zna šta takav koncept podrazumeva, niti kako funkcioniše. Čuli su za njega, ali znanje je uglavnom površno. Stanje na tržištu u regionu je generalno loše za razvoj bilo kakvog biznisa. Problem likvidnosti je naročito izražen, što mogu da vidim i u kontaktima sa svojim partnerima. U Beogradu je franšiza postigla „break even“ za godinu dana, u nekim drugim okolnostima bi ostvarila i profit.

Franšizna asocijacija funkcioniše po principu brokera i pomaže nam u ostvarivanju kontakata. U rešavanju praktičnih problema nema podrške, niti mogu da očekujem da će sada u ovim uslovima, na primer, neka franšizna asocijacija pomoći davaocu franšize da privuče potencijalne kvalitetne i odgovorne primaoce.