Ujedinjeni za franšizing?

1/1

Iako ova rezolucija nema pravnu moć niti je obavezujuća, ona ipak utire put ka harmonizaciji zakonodavstva o franšizingu koje će važiti za sve članice Evropske unije.
Na samom početku, Parlament konstatuje da su svesni da u Uniji ne postoji zajednička definicija franšiznog poslovanja, ali da je najznačajnija odlika te saradnje da se radi o dobrovoljnom partnerskom odnosu između preduzetnika ili fizičkih ili pravnih osoba, koji su međusobno finansijski nezavisni, gde jedna strana (davalac franšize) drugoj strani (primaocu franšize) daje pravo da koristi njenu franšiznu formulu, ime i žigove, kao i da deli znanje i iskustvo, tako da se primalac franšize, za vreme trajanja ugovora, može osloniti na tehničku i organizacionu stručnost i pomoć davaoca franšize.

Evropski parlament, dalje, smatra da je franšizing izuzetno atraktivan poslovni model koji podstiče pokretanje novih i malih preduzeća, ali je primetio da u određenim slučajevima postoje nepošteni ugovorni uslovi, posebno u slučaju primalaca franšize koji žele da prodaju svoj biznis, promene poslovnu formulu, a da pri tom ostanu aktivni u istom sektoru.

Parlament ukazuje i na to da je udeo franšiznog sektora u BDP-u Evropske unije, koji iznosi svega 1,89%, još uvek na izuzetno niskom nivou, naročito kada se uporedi s udelom franšiznog sektora u SAD (5,95%) ili Australiji (10,83%), pri čemu je 83,5% prometa franšiznog poslovanja skoncentrirano u samo sedam država članica Unije.

Fragmentarna i neharmonizovana legislativa o franšizingu – a samim tim i nepostojanje jedinstvenih pravnih standarda na nivou cele Unije – stvara, zapravo, tehničke prepreke i može da obeshrabri i davaoce i primaoce franšize od širenja poslovanja preko granica matičnog tržišta. Najzad, Parlament priznaje da su postojeći nacionalni zakoni doneti kako bi se zaštitili primaoci franšize (koji se doživljavaju kao „slabija ugovorna strana“), ali da su suviše često fokusirani samo na predugovornu fazu, čime se obaveze nameću davaocu franšize.

Donošenje konkretnih načela, smatra Evropski parlament, unelo bi ravnotežu u odnos između prava i obaveza davalaca i primalaca franšize, a franšizni ugovori bi trebalo da obuhvate: obavezu o jasnom, ispravnom i sveobuhvatnom predugovornom obaveštavanju; uvođenje perioda mirovanja posle potpisivanja franšiznog ugovora; unošenje jasno formulisanih i razumnih klauzula o e-trgovini/prodaji putem interneta, zaštiti konkurencije, poverljivosti informacija.

Parlament, međutim, uviđa, da davaoci franšize ponekad od svojih primalaca zahtevaju da kupe proizvode i usluge koji nisu povezani s franšiznom formulom. Takav zahtev, zaključuje Parlament, ne bi smeo da se smatra delom obveze primaoca franšize, već bi lako mogao da se podvede pod nepoštenu trgovačku praksu.

Ovom rezolucijom, Parlament je ujedno zatražio i pokretanje javne rasprave kako bi se dobile objektivne informacije o stanju u franšiznom sektoru, ali i pokrenuo izradu nezakonodavnih smernica, koje će biti odraz najbolje prakse franšiznog poslovanja u maloprodajnom sektoru – posebno u odnosu na najnoviji tehnološki razvoj i tržišna kretanja, kao što je, recimo, prodaja preko interneta. Ove smernice bi Evropska komisija Parlamentu trebalo da dostavi najkasnije do januara 2018.

Autor

Nataša Bogojević

saradnik