Franšiza ili licenca?

Franšizing se, u najkraćem, zasniva na nizu formalnosti i podrazumeva „licenciranje“ svih aspekata poslovanja, odnosno, čitavog biznisa. Licenciranje, s druge strane, manje je striktno i može da pokriva mnogo širi dijapazon poslovnih aranžmana. Kompanija koja daje licencu može pojedinačno da prodaje različitu intelektualnu svojinu: know-how, ideje, kreativna rešenja, ali i patente, tehnologiju proizvodnje, robne marke, vizuale, recepture i slično. U suštini, kompanija donosi odluku za šta će i u kojoj meri nekoj drugoj kompaniji dati licencu (pravo na korišćenje). Da bi razlika između licenciranja i franšizinga bila jasnija, pokušaćemo da objasnimo oba pojma.

Franšizing

Franšizing je jedan od načina širenja dokazanog i uspešnog biznisa. Ovaj model podrazumeva pronalaženje primalaca franšize koji će imati sve potrebne kvalifikacije (iskustvo, veštine i kapital) da uspešno vode dati biznis na lokalnom tržištu.

Franšizing se može primeniti gotovo na sve vrste biznisa. Po ovom modelu, davalac franšize zadržava vlasništvo nad brendom i licencama, ali daje pravo primaocu franšize da posluje pod datim brendom i koristi dokazan poslovni model davaoca. U zamenu za to, primalac franšize finansira otvaranje svoje podružnice, pomaže u promociji brenda i plaća naknade za ustupanje licenci (ulazna i redovna franšizna naknada). Davalac franšize, s druge strane, pruža kontinuiranu podršku primaocima kroz obuku, prenos know-how-a, organizaciju marketinga i ustupanje drugih resursa i alata.

Licenciranje intelektualne svojine je u temelju franšiznog odnosa i, samim tim, možemo reći da franšizinga nema bez licenciranja. Ono uglavnom obuhvata know-how i druge poverljive informacije, žigove, logotip, dizajn, patente i materijale zaštićene autorskim pravima.

Po čemu se, pak, franšizing razlikuje od direktnog licenciranja? Po jednoj svojoj suštinskoj karakteristici – po strogim uslovima i formalnostima pri pokretanju franšizne jedinice i stepenu kontrole koju zadržava davalac franšize.

Ugovor o franšizi, zapravo, daje davaocu franšize mogućnost da kontroliše i nadgleda poslovanje primaoca. Uzmimo za primer jedan od najpoznatijih franšiznih sistema McDonald’s, koji ima više od 35.000 restorana širom sveta. Princip kojeg se ovaj američki gigant drži je da klijent – u bilo koji restoran da uđe, bilo gde u svetu – treba da dobije uslugu na očekivanom nivou. U suprotnom, neprijatna iskustva iz jednog restorana mogla bi da nanesu štetu brendu McDonald's-a u celini, a ne samo tom prodajnom mestu. Iz tog razloga, McDonald's-ov franšizni ugovor sadrži izrazito stroge odredbe o kontroli kvaliteta, a operativni priručnik za franšizno poslovanje detaljne opise svih protokola – od spremanja i skladištenja hrane preko održavanja higijene do odnosa sa klijentima.

Uz to, treba napomenuti da zbog mnogo složenijeg poslovnog odnosa koji pored licenciranja (prenosa brenda, znanja, vizuala...) uključuje i sve što je potrebno za pokretanje i uspešno vođenje biznisa (pronalaženje lokacije, uređenje poslovnog prostora, pokretanje firme, nabavka robe, marketing, monitoring), uzimanje franšize iziskuje mnogo veće investicije nego u slučaju uzimanja licence. 

Licenciranje

Kao i kod franšizinga, u procesu licenciranja davalac zadržava vlasništvo nad svojom intelektualnom svojinom, ali drugima može dati pravo da je koriste. Davalac, kao što smo to već pomenuli, može da daje pravo za različitu intelektualnu svojinu: know-how, ideje, kreativna rešenja, patente, tehnologiju proizvodnje, robne marke, vizuale, recepture...

Pojedini primeri licenciranja umnogome podsećaju na franšizing. Na primer, pedesetih godina 19. veka pronalazač šivaće mašine Isak Singer prodavao je licence za prodaju svojih mašina preduzetnicima koji su putovali i trgovali širom SAD. Pored toga, Singer je pružao i obuku za upotrebu mašina. U ovom slučaju, licenca je pokrivala patent, naziv robne marke i know-how. Strogo uzev, ovo je odličan primer licenciranja, ali je toliko slično današnjoj definiciji franšizinga da pojedini autori smatraju Singera „ocem franšizinga“.

Čist primer licenciranja je, recimo, kupovina softvera kao što je Microsoft Office. Kad klijent kupi ovoj softver, on, da tako kažemo, „ništa ne poseduje“ sem prava da ga koristi. Softver se licencira pod strogim uslovima i odredbama (zabranjeno ga je menjati, umnožavati i dalje distribuirati).

Vrlo česta i rasprostranjena potkategorija ovog poslovnog modela je licenciranje brenda. Naime, kompanije koje su izgradile uspešan i prepoznatljiv brend, mogu da prošire svoj biznis i uvećaju profit tako što će nekoj trećoj strani dati licencu za izradu srodnih proizvoda pod imenom datog brenda. Strategija možda i najvidljivija u modnoj idustriji, budući da gotovo svi poznati modni dizajneri imaju i svoje licencirane linije parfema.

Druga mogućnost je da kompanija/ličnost s uspešnim brendom da licencu drugoj kompaniji koja dobija pravo da prodaje svoje proizvode pod datim brendom. Poznati kuvari i šefovi kuhinja mogu, recimo, dati pravo kompanijima koje proizvode pribor za jelo i posuđe da koriste ime kuvara na svojim proizvodima. A možda i najpoznatiji primer licenciranja brenda je kompanija Dizni, koja već decenijama daje licence za svoje crtane likove i brend, koji se na potom pojavljuju na proizvodima drugih kompanija, širom sveta.

Najzad, bilo da se radi o licenciranju ili franšizingu, za davaoce je najbitnije da zaštite svoju intelektualnu svojinu. Uslovi pod kojima se licenca ili franšiza daju treba da budu promišljeni i jasno definisani.