Moramo bolje

Blagoja Petrušev je tvorac jednog od najorganizovanijih domaćih franšiznih sistema – Battery centra. Idejni je tvorac jedinstvenog udruženja u Srbiji - „Kluba dobrih preduzetnika E 128“. Istovremeno je i jedan od suvlasnika restorana „Destilerija“ u Beogradu, gde sa prijateljima pokušava da dokaže da ortački biznis može da opstane u Srbiji – čak i kad su vremena teška. Za takvog sagovornika svakako ima mnogo pitanja i mnogo interesantnih tema: fokusiramo se na ambijent, ali svejedno sledi dugačak razgovor.

Kakav je poslovni ambijent za franšizing u Srbiji?

Hajde prvo da skiciramo poslovni ambijent uopšte. Dovoljno je da se zapitamo ko to u Srbiji vodi biznis, ko ima pare. Ko su ti ljudi i na kakvim su kulturnim modelima odrastali? Jesu li to oni što su u poslednjih 20 godina završavali škole i fakultete ili oni kojima su uzori bili junaci iz filma „Rane“? Mislim da nije teško odgovoriti na ova pitanja.

Ključno je to što ljudi koji grade biznis nemaju ni potreban nivo obrazovanja, ni motivacije, ni poslovne kulture, tako da ne mogu ni da utiču na promenu ambijenta. Većina još uvek nikom ne veruje, njihove firme nemaju korporativno uređenje, nego gazdinsko, po principu „ja najbolje znam“. Mnogo generacija treba da se smeni da bi se ambijent promenio.

Znači li to da je klima nepovoljna i za razvoj franšizinga?

Da budem potpuno iskren, u Srbiji nema kulture franšizinga. Ljudi ni ne znaju šta je to franšizing. Međutim, i to je posledica ove opšte neobrazovanosti. Većina onih koji se bave biznisom nisu pročitali ni 10 knjiga koje svaki preduzetnik treba da pročita - recimo, Kotlera, Kelera, Adižesa... Pošto nema dovoljno znanja, i franšizing se u Srbiji olako shvata, kao što još uvek postoje ljudi koji misle da je biznis to kad uložiš 50.000 ili 100.000 evra i očekuješ da toliko zaradiš do kraja prve godine!

Čak ne ohrabruje ni to kad pogledam obrazovane i mlade preduzetnike koji su završavali fakultete u Srbiji. Treba li da objašnjavam koliko je kvalitetno ili konkurentno to znanje koje se dobija u našim školama... Plus, samo pogledaš u imenik svog telefona i vidiš koliko ljudi imaš, ko, šta i na kojim pozicijama radi i odmah ti je jasno kolika je vrednost tvog poslovnog ambijenta.

Neko ko je završio Harvard ili Poslovnu školu na Bledu, recimo, pogleda u svoj telefon i može da kaže - i to ne u šali - da je godišnji promet svih njegovih prijatelja – milioni evra. Okrene broj i odmah stvori šansu za saradnju! Može da proda šta god hoće. A ovde, pogledaš u imenik i u najboljem slučaju - imaš koga da pozoveš na slavu!

I to je još jedna ključna stvar koju Srbija nije uspela da razvije - networking! Jer na kraju - ljudi, kvalitetni ljudi koji su povezani, koji sarađuju - pokreću društvo napred. Recimo, Novak Đoković može da donese milijarde u Srbiju - na znanje, na emociju, na kredibilitet, na poštovanje - jer ima neverovatan networking, prijatelje svuda u svetu. To je ono što vredi.

Vi i pored svega uspešno poslujete u Srbiji. Razvili ste i jedan od najboljih domaćih franšiznih sistema. Po vašem mišljenju, šta može da unapredi taj model poslovanja?

Ponoviću, ljudi treba da se promene. Da se edukuju, informišu. Ali, to ne može da uradi jedan čovek. Svi mi koji se bavimo biznisom treba da pomognemo.

Mene, u stvari, najviše iznenađuje ta neobična vrsta neodgovornosti u poslu, odnosno, ko sve smatra da ima „franšizni sistem“ u Srbiji. Kad pogledate način na koji oni žele da multiplikuju franšizu, vidite da to nije franšizing. Ta nesavršenost, naravno, nije problematična niti vidljiva kada su jednostavne franšize u pitanju, kakve su trgovačke ili distributivne. Ali, znate li koliko profesionalnog znanja i veštine treba da biste osmisliti i razvili jedan zahtevan sistem kao franšizu poslovnog formata? Na tim primerima se vidi koliko smo needukovani, nemotivisani, siromašni.

Recimo, ljudi ovde misle - ako imaš žig, imaš i franšizu! A ja kažem - da, imaš žig, a nemaš sistem „ključ u ruke“. Nemaš poslovni format. Zato smem da kažem da u Srbiji, praktično, ne postoje „kompletirani“ franšizni sistemi koji bi bili sveobuhvatni, koji bi imali rešenje za svaki aspekt poslovanja.

Pored lične volje, postoji li institucija koja bi sistemski mogla da pomogne i tako motiviše preduzetnike u Srbiji?

Naravno! Država treba da pomogne. Prvo, mogla bi da promeni opšti stav o franšizingu, jer se on i dalje tretira kao start-up biznis. Drugo, recimo, mogla bi da osnuje garantni fond i da daje garancije primaocima franšiza prilikom uzimanja bankarskih kredita. A to je važno, jer banke u Srbiji još uvek franšizing i start-up biznis stavljaju u isti koš, i zbog toga nerado daju zajam. Na razvijenim tržištima, na primer, banke ne smatraju da primaoci franšize počinju posao od nule, samim tim što su, po logici franšizinga, već deo nekog izgrađenog sistema.

Mnogi će reći da je država prezadužena i da je davala garancije državnim preduzećima koja ih nisu vraćala! Da, ali isto tako, država ne može da preživi ako ima nerentabilnu privredu i ako ne motiviše preduzetnike, koji će - zauzvrat - stvarati profit i državi plaćati porez. Dugoročno, državi će to da se isplati.

Zašto banke ne bi same ponudile neku vrstu podsticaja?

Banke nemaju nikakav interes za to.

Ali, ako imaju interes u Nemačkoj, zašto ne bi imale u Srbiji?

Zato što u Nemačkoj postoji konkurencija. I tržište. I zato što u državi od 80 miliona stanovnika izvoz iznosi 1.400 milijardi evra. Srbija ima oko osam miliona stanovnika i izvoz od devet milijardi evra, a da bismo bili kao Nemačka, izvoz treba da bude 130 milijardi evra. Pored toga, jedan Nemac 13 puta više radi od jednog Srbina, Makedonca ili Hrvata, a dva-tri puta više od Slovenca. Zašto je to tako, nije nikakva filozofija. U najkraćem, zbog njihove discipline, tradicije, organizacije.

U svakom slučaju, ne mogu banke da pokrenu takav plasman, to treba da radi država, baš kao što daje subvencionisane kredite.

Tajvan je, na primer, osnovao investicioni fond za preduzetnike do 35 godina. Ko ispunjava uslov, ima pravo da konkuriše dva puta i da dobijena sredstva uloži u svoju ideju. Zamislite da isto tako u Srbiji dobijete priliku da pokrenete biznis, bez straha da ćete izgubiti stan dat u hipoteku. Bez straha da će vas majka proklinjati, otac se naljutiti... Znači, dobio si priliku da radiš i daš sve od sebe. Ako uspeš, dobro je. Ako ne, nećeš da očajavaš, jer nisi izgubio ni stan ni mir u kući. Možda će da propadne 10 odsto firmi, ali će preostalih 90 odsto da zaradi i za njih. I imaš drugu šansu. A ukoliko dva puta propadneš, onda kažeš da preduzetništvo nije za tebe i treba da radiš za platu.

Tačno je da u Srbiji postoji Fond za razvoj i to možda jeste dobro zamišljena institucija, ali - traži hipoteku, finansira samo određene branše...

Pošto ste već istakli značaj umrežavanja, šta mislite o konceptu „esnafskog“ udruživanja?

Kad se radi o preduzetnicima iz franšiznih sistema, izdvojiću prvo nekoliko zanimljivih fenomena. Recimo, primetio sam da su primaoci franšiza ponekad mnogo motivisaniji od davalaca franšize, samim tim što će se potruditi da malo više saznaju i informišu se o sistemu i načinu poslovanja pre nego što se upuste u preduzetništvo.

Sa druge strane, primetićemo da ima davalaca franšize koji su prilično nemotivisani. Mislim da je to i zato što postoji velika razlika između davalaca franšize koji su vlasnici franšiznih koncepata i davalaca koji su to postali jer su primaoci neke internacionalne master franšize, tj. davaoci samo na lokalnom tržištu. Možda bi to najbolje mogla da objasni razlika između vlasnika i menadžera nekog preduzeća. Šta to znači? Kada ste vlasnik, spremni ste na sve, o poslu razmišljate 24 sata dnevno, morate da budete stalno motivisani, pragmatični, a menadžer radi posao koji su mu dali i može da bude rezervisan ili nedovoljno motivisan, jer smatra da mu vlasnik, recimo, nije obezbedio najbolje uslove za rad. To je i ovde slučaj. Ne ulažu istu energiju, niti imaju iste probleme. Jedno je kad vam je zadatak da osmišljavate i razvijate sistem, a drugo kad treba da preslikate već razređen sistem.

Ako neko od preduzetnika iz franšiznih sistema treba da ima interes da se udružuje, onda su to davaoci franšiza i to pre svega vlasnici franšiznih koncepata koji se trude i rade na razvijanju sistema. Njima je međusobna podrška potrebna. Oni bi mogli dobro da se razumeju, jer prolaze kroz isto sito. Mogli bi i da sarađuju, dopunjuju se, rešavaju različite probleme. Uvek postoji velika verovatnoća da je bar jedan od njih prošao kroz sličnu situaciju. Verujem da bi takvo udruženje moglo i da utiče na rešavanje problema finansiranja franšiza, jer bi se članovi „udruženim snagama“ lakše dogovarali sa finansijskim institucijama. U svakom slučaju, bitno je da funkcioniše na jasan, transparentan način i sa jasno definisanim uslovima učlanjavanja.

U Srbiji, istina, postoji jedno zvanično franšizno udruženje - Srpsko udruženje za razvoj franšizinga (SURF) - međutim, ja nisam njihov član. Niti ću biti, sudeći po onome šta i kako rade ili su do sada uradili.

Dolazimo do zanimljive paradigme. Čini nam se da ste upravo kao „odgovor“ na neke od navedenih teza osmislili jedno specifično udruženje - „Klub dobrih preduzetnika E-128“. Opišite nam kako je udruženje nastalo i kako funkcioniše?

USAID svake godine organizuje seminare za preduzetnike u okviru programa SEED. Iz prve klase polaznika izdvojilo se nas osmoro - po energiji, načinu razmišljanja, senzibilitetu, karakteru, ali i godištu. Želeli smo da nastavimo da se družimo, ali da viđanje ne bi postalo neobavezno, već redovno, predložio sam da osnujemo organizaciju.

Predložio sam i da ime udruženja bude E 128, pošto bi se broj članova uvećavao po principu: 8, 16… do 128. To znači da svako od nas osmorice ima pravo da predloži po jednog kandidata. Kada nas bude 16, proširivanje se nastavlja po istom principu i sve tako do 128. To bi bio i nekakav „idealan“ broj članova koji ne bi predstavljao problem, ni za organizaciju ni za logistiku Kluba - mnogo je teško da bude više od tog broja ljudi, a da sastanci budu organizovani, pa i da imamo mesto na kojem bismo mogli da sastančimo, a da to nije Sava centar!

Imenu smo dodali „Klub dobrih preduzetnika“, ali ne zato što smo smatrali da smo mi naročito uspešni preduzetnici, već zato što nismo želeli da nas samo biznis zbližava, već da budemo i „dobri“ u smislu humanosti. U našem Statutu, recimo, postoji odredba da, ako se nekom od nas nešto desi, članovi se obavezuju da će deci tog člana, koliko god da ih ima, obezbeđivati redovnu mesečnu pomoć u visini prosečne plate sve do 24. godine.

Lično sam pisao Statut i programske deklaracije. Uslovi za prijem novih članova su vrlo precizni i striktni. Na primer, članovi treba da imaju do 45 godina, da budu iz različitih branši, da budu u braku, da budu vlasnici ili suvlasnici i da imaju visoko obrazovanje… Trenutno, imamo 13 članova, a nije nebitan podatak – posebno Vama - da nekoliko od njih ima sopstvene franšizne sisteme.

Pretpostavljamo da za svaki uslov postoji i precizno objašnjenje...

Tako je. Uslov za godine smo postavili zbog generacijskog jaza, jer se ljudi od 30 i 60 godina međusobno teško razumeju. Recimo, ako nekome od 30 godina dete plače kod kuće, razumeće ga onaj koji je kroz to prošao pre nekoliko godina, ali ga neće razumeti onaj koji je kroz to prošao pre 30 godina, jer je verovatno zaboravio kako to izgleda.

Brak je važan uslov, jer zahteva stabilnost. Ne možete da budete i stabilan i mangup, jer u drugom slučaju ne biste mogli da se posvetite poslu.
Mislim da nema potrebe da ponovo objašnjavam zašto član treba da bude vlasnik ili suvlasnik, pošto razlika između vlasnika i menadžera važi i za ovaj slučaj.
Članovi moraju da budu iz različite branše, jer ljudi iz iste struke često nisu iskreni jedni prema drugima. Prirodno, plaše se zloupotrebe informacija i slično.

Kao što sam pomenuo, članstvo može da se proširi, tako što svaki član ima pravo da predloži po jednog novog člana. Ako niko nema ništa protiv, kandidat će nakon razgovora biti primljen u Klub. Međutim, ukoliko neko na tajnom glasanju kaže „ne“, kandidat se odbija. Uopšte ne ulazimo u razloge, niti tražimo obrazloženja zašto je neko rekao „ne“. Za sada, samo nam se jednom desilo da kandidata ne primimo.
Sve ostale odluke se donose po principu konsenzusa, ali ostaje da vidimo da li će konsenzus moći da funkcioniše i sa 128 članova.

Šta članovi dobijaju ovom vrstom „udruživanja“?

Networking! Ali i zadovoljstvo. Sastajemo se svakog poslednjeg četvrtka u mesecu i to nam ne predstavlja problem, već veliko zadovoljstvo. Lepo se ispričamo, podelimo muke, ali i rešenja. Imamo i svoj forum gde pričamo o svakodnevnim problemima. Svako ima neki dobar primer iz sopstvenog iskustva, savetujemo jedni druge, razmenjujemo mišljenja. Kao što vidite, ne manjka nam motivacija i razmena informacija. Pošto smo iz različitih biznisa, mi među sobom vrlo tesno sarađujemo - neko će od mene da kupi baterije, ja ću od nekog da uzmem čokoladu. To je već još jedna snaga networking-a! Jednom smo, na primer, „ugostili“ Adižesa, jer je redovna praksa da pozovemo nekog „boljeg od sebe“, stručnjaka ili konsultanta iz raznih branši, i razgovaramo na određenu temu. To je treća ključna stvar - radimo na stalnoj edukaciji.

Šta su osnovni ciljevi Kluba?

Za početak želimo da okupimo 128 članova. Zatim, da po principu franšize koncept udruženja preslikamo u sve bivše republike SFRJ-a i tako napravimo jednu kvalitetnu mrežu preduzetnika. Zamislite da u svih sedam država postoji po 128 preduzetnika sa po milion evra prometa. To je skoro milijardu evra koje nećete da stavite u džep, ali zamislite šta sve možete da prodate tom broju ljudi.

Kada nas bude 64, možemo da odlučimo da svako uloži po 10.000 evra u neki biznis, što je 640.000 evra. Ukoliko bi svako od nas stavio po 10.000 evra u banku, banka bi nam dala kamatu od 500 evra na godišnjem nivou. Bio bih glup zato što sam dao svoj novac, a mesečno dobio manje od 50 evra. Ali, ako bismo taj novac, na primer, uložili u Subway franšizu, za pet godina bi ona zarađivala 100.000 evra godišnje, a svako od nas po 20.000 evra.

Kad Klub bude imao 128 članova i ako svaki član izdvoji po 10.000 evra za neki biznis, to je 1.280.000 evra. Odgovorno tvrdim da je, trenutno, malo ljudi u Srbiji koji su spremni da ulože toliki novac u bilo koji biznis. Da toliko investiramo svake godine u bilo koju branšu, tvrdim da bismo imali najdominantnije pozicije.

Vas osmorica ste već pokrenuli jedan zajednički projekat. Otvorili ste restoran „Destilerija“ u Beogradu. Kako to funkcioniše?

Da, želeli smo da imamo svoje mesto gde bismo mogli da održavamo sastanke Kluba. Destilerija je tako postala naš prvi zajednički projekat, koji tek treba da pokaže koliko će biti uspešan. Mi smo odlučili da sistemu damo šansu, iako se u Srbiji ortakluk uglavnom tretira kao božija kazna. I to je zbog toga što se poslovanje između partnera ne postavlja na korporativni nivo, nego se svodi na „lako ćemo“. A lako je kad je dobro, a kad krene po zlu, onda počnu i svađe. Mi se trudimo da ne ponovimo tu grešku i u Destileriji su odnosi postavljani na korporativan nivo. Za početak, ovde svako od suvlasnika plaća svoje račune.