Vreme za konkretna dela

Boris Popovski, savetnik u trgovinskom odeljenju Ambasade Sjedinjenih Američkih Država, bio je jedan od ključnih aktera za početak razvoja franšizinga u Srbiji, budući da je aktivno učestvovao u stvaranju Centra za franšizing pri Privrednoj komori Srbije, osnivanju Srpskog udruženja za razvoj franšizinga (SURF), kao i u učlanjenju SURF-a u Evropsku franšiznu asocijaciju. Za svoju inicijativu i aktivnosti u Srbiji na promociji franšizinga dobio je 2008. godine priznanje od tadašnjeg ministra trgovine SAD Karlosa Gutijeresa. Pored toga, Popovski je nakon dvogodišnje obuke stekao i sertifikat Međunarodne franšizne asocijacije (International Franchise Association) za međunarodnog franšiznog eksperta. Sve ovo je bilo povod za razgovor u kojem smo se dotakli tema o počecima razvoja franšizinga u Srbiji, trenutnom stanju i mogućnostima za dalji razvoj i dolazak franšiznih sistema.

Kako je sve počelo i koja je bila tačno Vaša uloga u razvoju franšizinga u Srbiji?

Da bih vam to objasnio, moraću da napravim mali uvod. Naime, zaposlen sam u Odeljenju za trgovinu Ambasade SAD u Beogradu.  Naša kancelarija je deo spoljno-trgovinske mreže Ministarstva trgovine SAD, koja je prisutna u više od 100 zemalja, širom sveta, kao i svim većim gradovima u Americi.  Zadatak naših kolega u SAD je da komuniciraju sa kompanijama i podstiču ih da izvoze, kao i da pronalaze nova tržišta za one koje već izvoze, budući da je izvoz ključni element ekonomske strategije SAD – dok je naš zadatak da kompanijama, koje se odluče da izvoze na određena tržišta, pomognemo u pronalaženju partnera, distributera, ili predstavnika u našim zemljama. Taj sistem godinama jako dobro funkcioniše i on je izuzetno važan za američku privredu.

Ministarstvo trgovine je 2007. potpisalo ugovor sa Međunarodnom franšiznom asocijacijom (IFA) da će u okviru svojih delatnosti promovisati franšizing. U to vreme i kancelarije širom sveta su dobile informaciju da u okviru svojih delatnosti mogu da promovišu franšizing. Odlučili smo da to učinimo i u Srbiji.

Da li je postojala institucija kojoj ste mogli da se obratite za pomoć i saradnju?

Kada smo odlučili da pokrenemo tu temu, u Srbiji nije bilo nikakvog institucionalnog okvira. Zaključili smo da nam je u tom poslu najbolji partner Privredna komora Srbije (PKS) sa kojom smo organizovali Prvu konferenciju o franšizingu, na kojoj je govornik bio Vilijam Le Sante, tadašnji potpredsednik IFA. Konferencija je bila veoma uspešna, uz prisustvo velikog broja preduzetnika i brojnih medija, i stoga smo, poučeni dobrim primerom, konferenciju organizovali i u Crnoj Gori.

Nakon uspešnih konferencija, u razgovoru sa tadašnjim predsednikom Privredne komore Slobodanom Milosavljevićem, došli smo na ideju da u okviru ove institucije osnujemo Centar za franšizing. Ubrzo je osnovano i Srpsko udruženje za razvoj franšizinga – SURF – koje je postalo deo Evropske franšizne asocijacije, u čemu smo, takođe, pomagali.

Na koji način je ideja o franšizingu “posejana” u Srbiji?

Budući da je prvi korak u razvoju neke nove ideje – edukacija, u saradnji sa Centrom za franšizing počeli smo da držimo seminare u svim gradovima u Srbiji u kojima Privredna komora ima svoja predstavništva – od Subotice do Leskovca. Ljudi nisu znali ništa o franšizingu, pa su lokalni preduzetnici dolazili da čuju šta je to franšizing. Seminare smo držali i studentima na Ekonomskim fakultetima, kao i kroz mrežu američkih kutaka gde smo, takođe, okupljali mlade.

Nakon perioda edukacije, želeli smo da uradimo nešto konkretno, pa smo u saradnji sa jednim konsultantom iz SAD organizovali mini seminar na kojem je bilo reči o franšizingu, ali su tada predstavljeni i određeni franšizini sistemi.

Sledeći logičan korak bila je organizacija Sajma franšiza. Prvi Sajam je otvorio tadašnji premijer Mirko Cvetković. Na njemu su bile prisutne i banke koje smo želeli da stimulišemo da finansiraju ljude koji bi želeli da uzmu neku franšizu. Ubrzo nakon toga počela je ekonomska kriza, koja se već osetila na drugom sajmu koji je imao manje izlagača. Međutim, ista slika je bila i u Vašingtonu. Naime, tih godina sam i sam posetio dva puta sajam franšiza u Vašingtonu, gde se takođe video veliki uticaj krize jer je broj izlagača bio značajno smanjen.

U međuvremenu, čini se da su aktivnosti Centra za franšizing i SURF-a značajno smanjene. Zbog čega je to tako, i kako ocenjujete tržište franšiza danas?

Mislim da smo mi u tom periodu uradili koliko smo mogli, a aktivnosti su svedene na minimum zbog ekonomske situacije. Moram napomenuti da je moj primarni zadatak bio da promovišem isključivo američke franšize, dok, naravno, Centar za franšizing i SURF imaju šire polje delovanja. U međuvremenu smo imali nekoliko upita od strane američkih franšiznih sistema, ali smo ih savetovali da malo sačekaju. Istina, došlo je nekoliko brendova, Fit Curves, Century 21, Dale Carnegie Training, da pomenem nekoliko... AmRest vrlo dobro zastupa KFC, ali još uvek je malo američkih franšiza na srpskom tržištu.

Ne postoje zakonske prepreke u Srbiji, pre je reč o još uvek nedovoljnom poznavaju svih prednosti franšizinga, nedostatku preduzetničkog duha i poteškoća da se dopre do ciljnih grupa koje bi eventualno bile zainteresovane da postanu primaoci franšize. Verujem da tržište postoji i da Srbija ekonomski nije u lošijem položaju od zemalja okruženja.

Šta bi trebalo onda učiniti u narednom periodu? Da li bi država trebalo aktivnije da se uključi? Kako motivisati banke da drugačije pristupaju početnicima koji ulaze u franšizni sistem?

Možda je opet došlo vreme da se bude proaktivan, da se preduzetnicima ponude konkretna rešenja, franšize i biznis planovi. Za pokretanje sopstvenog posla kroz franšizing neophodni su, međutim, kapital i dostupnost informacija. Informacije postoje zahvaljujući internetu, postoje vaši portali, konsultanti koji se bave franšizingom, pravnici. Postoji, međutim, problem izvora kapitala jer banke neće da kreditiraju franšize, to jest, pristupaju im na isti način kao i svakom drugom start-up biznisu, što je pogrešno, a država ne znam koliko može u trenutnoj situaciji finansijski da pomogne. Verujem da bi za srpsko tržište bilo višestruko korisno da država subvencioniše jednu liniju kredita za podsticanje franšizinga. Ukoliko se iz budžeta subvencionišu radna mesta, zašto se ne bi subvencionisalo pokretanje biznisa?!

S druge strane, treba jačati preduzetnički duh i povesti potencijalne primaoce franšize na sajmove franšiza kako bi se upoznali sa tim konceptima, porazgovarali sa davaocima i stručnjacima za franšizing. Mnogi misle da je vreme sajmova prošlo, ali to je idealna prilika da ljudi neposredno steknu utisak šta je to franšiza.

Šta franšizing može da donese tržištima u razvoju kao što je Srbija?

Franšizing bi mogao da bude rešenje za mnoge „bolesti“ od kojih pati domaća ekonomija. Prvi problem je nedostatak konkurencije na domaćem tržištu i niska konkuretnost sprske privrede. Dolaskom franšiznih koncepata koji predstavljaju proverene sisteme sa visokim standardima u pružanju usluga i kvalitetnim proizvodima, taj problem bi mogao da se reši u kratkom roku. Dolazak franšiza bi pomogao i u zapošljavanju ljudi, pri čemu sigurno ne bi bilo problema u radnim odnosima, jer u takvim sistemima ne može da se izbegava prijava radnika, plaćanje poreza i doprinosa. Ponuda na tržištu bi se na taj način povećala, rasla bi konkurencija, što bi uticalo i na smanjenje cena koje su kod nas za neke proizvode i dalje visoke. Pored toga, treba imati na umu da su to inovativne kompanije koje donose nova rešenja na osnovu svojih iskustava koja imaju širom sveta.

Nezasićenost srpskog tržišta je glavna prednost. Direktor jedne marketinške agencije, na moju konstataciju da malo novih proizvoda dolazi u Srbiju, a da se novi gotovo ne proizvode, rekao je da je to zbog toga što srpsko tržište nije inovativno i da sprski potrošač ne želi nove stvari.  Smatram da bi, kroz dolazak novih franšiza, ova slika bila drastično promenjena i da bi se i naši potrošači okrenuli potrazi za novim i kvalitetnijim proizvodima.

Kada govorimo o finansiranju, mnogi kao problem ističu cenu franšiznih sistema, posebno onih koji dolaze iz SAD. Iz Vašeg iskustva, koliko su franšize iz SAD spremne da se prilagode tržištu?

Promenila se ekonomija i davaoci franšiza se prilagođavaju. Mislim da je prošlo vreme za master franšize i da sada treba biti skromniji i početi sa single-unit franšizama, a zatim razvijati posao.

Međutim, potrebno je istaći da je cena franšize samo manji deo ukupne investicije u određeni biznis, koja se uglavnom vraća kroz povećani prihod, ili uštede, zbog primene razrađenog sistema.  Praktično, plaća se to što je davalac franšize već odbolovao neke „boljke“ umesto primaoca i svo svoje znanje o vođenju posla i prodaji proizvoda i usluga pretočio u jasan koncept poslovanja. Krajnji rezultat je da franšizing daje mogućnost preduzetnicima da se bave delatnostima u kojima do tada možda nisu bili previše vešti i da već od prvog dana imaju velike koristi od poslovanja unutar jedne uređene strukture.