Regulacija je i edukacija

Kao doktor pravnih nauka sa više od 20 godina istraživačkog rada u oblasti franšizinga, Tamara Milenković-Kerković je dragocen sagovornik za sve one koji žele da čuju i uče o ovom modelu poslovanja. Studenti Ekonomskog fakulteta u Nišu, gde radi kao profesor na predmetu Privredno pravo, to sigurno najbolje znaju. Tamara Milenković-Kerković bila je, međutim, i među onima koji su s puno entuzijazma 2007. počeli da rade na promociji franšizinga u Srbiji – jedan je od osnivača Centra za franšizing pri Privrednoj komori Srbije i Srpskog udruženja za razvoj franšizinga (SURF). Kako sama kaže, za četiri godine upornog rada na promociji franšizinga i edukaciji zainteresovanih, obišli su čitavu Srbiju, održali na desetine seminara, organizovali dve konferencije i dva Sajma franšiza.

Neposredan susret sa preduzetnicima i ljudima koji su želeli da saznaju više o franšizingu, samo je potvrdio njenu bojazan da je jedan od ključnih problema u ovoj oblasti – nedostatak znanja o suštinskim elementima franšiznog koncepta. A to je, kako kaže, siguran put do zloupotrebe i sporova čak i pre nego što davalac i primalac franšize sklope ugovor. Edukacija i uvođenje regulative u franšizni odnos – dva su ključna preduslova za razvoj franšizinga, čvrsto stoji iza ovog stava.

Svoj doprinos dala je i kroz brojne publikacije na temu franšizinga i projekat „Zakonsko regulisanje ugovora o franšizingu u Srbiji“, u koji je ušla 2005. na poziv Međunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava u Rimu (UNIDROIT). Plod boravka na Institutu UNIDROIT i saradnje profesorke Milenković-Kerković sa njegovim stručnjacima bilo je i objavljivanje njenog prevoda na srpski jezik “UNIDROIT Vodiča za medjunarodne sporazume o master-franšizingu” (2010.) koji je najznačajniji i najpotpuniji izvor međunarodnog prava u oblasti franšizinga. Jedan od najnovijih rezultata njenog rada i istraživanja iz oblasti regulacije jeste i predlog regulative Ugovora o franšizngu, koji je Komisija za izradu Građanskog zakonika Vlade Republike Srbije uključila u Prednacrt Građanskog zakonika, i koji je pre samo nekoliko dana objavljen i upućen na javnu raspravu.  

Među prvima ste u Srbiji, i to još dosta davno, govorili da je regulacija u franšizingu imperativ. Koliko ste uspeli da utičete na stručnu javnost po tom pitanju?

Godinama se zalažem za regulaciju franšizinga. Mogu reći još od 1992, kada sam kao naučnik i istraživač „ušla u franšizing“. Još tada sam videla koliko je u franšiznom odnosu značajno ono što zovemo „predugovorno obaveštavanje“. Za prvi nacrt Zakona o predugovornom obaveštavanju, koji sam 2005. radila po pozivu UNIDROIT-a, u to vreme nije nigde bilo razumevanja. Danas smatram da je to čak bila i sreća. Izučavajući, naime, šta se sve događalo u svetu do sada, shvatila sam da lex specialis nije najbolje rešenje i da nama treba kompletniji pristup – bez obzira što može da izgleda da još uvek nije došlo vreme da Srbija reguliše franšizing. Međutim, na osnovu onoga što sam videla i iskusila, mislim da je pravi trenutak – upravo sada. I to ne samo iz edukativnih razloga, jer nijedan zakon ne bi smeo da se donosi samo da bi „edukovao publiku“ ili skrenuo pažnju javnosti na određena pitanja, već da ponudi dobra rešenja. Otuda i novi prednacrt rešenja o Ugovoru o franšizingu koji je Komisija za izradu Građanskog zakonika objavila i pripremila za javnu raspravu.

Šta je poslužilo kao polazna tačka za pisanje ovog prednacrta? Da li ste imali uzore u zakonima nekih drugih zemalja?

Ovaj predlog zakonskih odredaba koje se odnose na franšizing jeste neka vrsta hibridne regulative, koja je nastala kao rezultat pomnog izučavanja. Proučila sam uporedno-pravna iskustava evropskih, američkih i australijske regulative, gde je franšizing i najrazvijeniji. Svi ovi primeri pokazuju da – bez regulative, ne možete da imate ni fer odnos u franšizingu. Jednostavno, odnos između manjeg i velikog kakav, u suštini, jeste franšizni odnos, u svakom trenutku može da dovode do zloupotrebe. Smatram da je velika sreća što kod nas još uvek nismo imali zloupotreba, jer bi takvi slučajevi potpuno dezavuisali franšizing, koji je, moramo priznati, kod nas još uvek u povoju. A ono što je u osnovi ovog predloga, odnosno, što je krucijalno, jeste to da predviđa jednu blagu obavezu predugovornog obaveštavanja.

Šta to praktično znači?

To znači da davalac franšize 20 dana pre ulaska u ugovorni odnos mora da da neke temeljne informacije o samom konceptu – šta je njegov posao, iz čega se sastoji, kakvi su finansijski pokazatelji, i naravno, da da informacije o sebi i informacije o ugovoru. Praksa, nažalost, pokazuje da većina ljudi uopšte ne čita ugovore, jer su ugovori jako obimni, sa predetaljnim elementima ugovora. U ovom slučaju, davalac franšize bi imao obavezu da da na uvid bitne elemente ugovora, gde bi laičkim jezikom bili objašnjeni osnovni ugovorni elementi koji su krucijalni za budući odnos – počev od ulazne i redovne nakade, načina za obnovu ili raskid ugovora...

Shvatila sam, zatim, da je u prethodnom predlogu zakona za ugovorne strane opterećenje predstavljalo i to što je uslov za zaključenje ugovora bila – obavezna registracija ugovora. Po mom mišljenju, rešenje nije dobro ukoliko opterećuje ugovorni odnos. Iako u postojećem Zakonu o žigovima postoji obaveza da se ugovor registruje, malo je ko od franšiznih sistema to i poštovao. Došli smo do toga da se imperativna norma, praktično, ne poštuje!

I novi predlog, istina, predviđa da ugovor treba da se registruje, ali unosi i jednu bitnu razliku – ugovor, naime, ne bi bio ništav ukoliko se ne registruje, ali se na njega ne bi mogli pozivati pred sudom ili nekim trećim licem. Ako se ugovor ne registruje, od njega ne bi imali nikakve koristi ni davalac ni korisnik franšize u slučaju da dođe do zloupotrebe ili povrede ugovornih obaveza!

Ako praksa već pokazuje da se postojeća imperativna norma slabo poštuje, na koji bi način ova, makar i blaga, norma mogla da privoli davaoca franšize da registruje ugovor?

Registracija ugovora ne bi trebalo da bude problematična sama po sebi, naročito za onoga ko želi da se ozbiljno bavi franšizingom. Ona podrazumeva ono što već propisuje Zakon o žigovima, a to znači da se ugovor registruje u Zavodu za intelektualnu svojinu u Odeljenju za žigove, što nije ništa ni skupo ni komplikovano. Ozbiljni franšizni sistemi već svakako znaju za Zavod za intelektualnu svojinu, jer su tamo morali da registruju svoj žig, a franšize bez žiga – nema.

S druge strane, značaj registracije ugovora jeste posredan – ona je bitna i iz praktičnog razloga, jer bi na ovaj način svi franšizni sistemi končano bili evidentirani. U ovom trenutku, ne postoji jedinstvena niti pouzdana baza podataka. Mi, jednostavno, ne znamo ni koliko franšiznih sistema posluje u Srbiji, a da ne govorimo o drugim važnim podacima kao što su obrt, broj korisnika franšize ili franšiznih jedinica. S te strane, registracija može da bude vrlo korisna, a da ne opterećuje davaoca ili korisnika franšize.

Šta biste naveli kao najznačaje razloge za regulisanje ugovora o franšizingu?

Osnovni cilj ove regulative je pre svega da zaštiti samu ideju franšizinga, budući da treba da stvori „dobar kontekst“, to jest, uslove za dobar i fer odnos između ugovornih strana. Davalac franšize će moći da zaštiti svu svoju intelektualnu svojinu, pa čak i onu koja teže podleže pravnoj zaštiti, kao što je know-how. Treba da zaštiti i korisnika franšize, ekonomski inferiornijeg partnera, koji će na ovaj način i pre sklapanja ugovora moći da sazna sve o ključnim odlikama sistema, ali i šta ga očekuje nakon isteka ugovornog perioda, hoće li se, recimo, ugovor obnoviti ili će davalac imati pravo da ponudi franšizu nekom drugom...

Pored poverenja privrednika u franšizni koncept poslovanja i obezbeđenja predugovrone faze, uloga regulative je i omogućavanje ugovorne ravnoteže putem imperativnih i dispozitivnih normi koje treba da urede i usmere postojeću ugovornu praksu. Te se norme, pre svega, odnose na  obavezne elemente koje ugovor mora da sadrži, na uzajamne obaveze strana, odgovornost davaoca za postojanje, kvalitet i zaštitu prenetih prava, na zabranu preteranih restriktivnih klauzula, na trajanje ugovora o franšizingu, kao i na mnoge druge značajne odredbe bez kojih nema kvalitetnog franšiznog odnosa i simbioze između njegovih subjekata.

Najzad, moje iskustvo govori da budući davaoci franšize često i ne znaju šta treba da kažu korisnicima – što znači da oni ni nemaju izgrađen koncept. Ako se uvede regulativa o predugovornom obaveštavanju i obaveznim elementima ugovora, zakon će, praktično, „naterati“ davaoca franšize da, prvo, razvije koncept i sve elemente koje će kasnije moći da ponudi, zatim, da napravi ozbiljan Operativni priručnik, tako da korisniku, na primer, može da predoči i kakve su mogućnost zarade u okviru franšizinga ili na koji način može da se reklamira i slično.

Mnoge zemlje traže da davalac franšize mora da ima jednu pilot-jedinicu pre nego što „zvanično“ uđe u franšizing. Ovaj prednacrt to, međutim, ne predviđa, jer mislim da bi bilo opterećujuće, ali se, posredno, u jednom od zahteva nalaže da davalac mora da obavesti korisnika o tome kako je firma do sada poslovala, to jest, kako je koncept poslovao pre nego što se se pristupi zaključenju ugovora o franšizingu. To, zapravo, podrazumeva da davalac već ima izgrađen i razrađen koncept! Najzad, mislim da bi ovakav zakon imao ne samo protektivno, nego i edukativno dejstvo.

U nesigurnoj poslovnoj klimi uvek postoji opasnost da ugovorne strane požele da „zaobiđu“ imperatinve norme ugovora. Može li to da se desi i u ovom slučaju – da se ugovor o franšizingu, jednostavno, nazove drugim imenom? 

Naravno, to su sve opasnosti, s tim što ovo nisu opterećujuće norme da bi ih trebalo zaobilaziti. Tačnije, prednosti franšizinga su ogromne da bi ga neko zaobilazio, pa makar i drugačijm imenovanjem ugovora. Drugo,  to i nije pravni problem, jer ne važi ono što je naziv ugovora, nego ono što stoji u ugovoru! Ako je franšizing – franšizing, on će se videti i iz forme, odnosno iz sadržine samog ugovora . Da se vratim na primer registracije, nigde nije predviđeno da će ugovor biti ništav ukoliko davalac ne ispuni tu obavezu.  Međutim, korisnik će u tom slučaju imati pravo da dve godine nakon zaključenja tuži davaoca za naknadu štete, ako je obmanut. Onaj ko želi da radi lege artis, biće više nego zadovoljan što će imati ovakvo „obezbeđenje“ i zaista mislim da je ovo pravo unošenje balansa u odnose, koji će pomoći i davaocima, ne samo korisnicima franšize. Smatram da niko neće imati potrebu da zaobilazi ovakvu regulativu.

Kako će se pravosudni sistem u Srbiji odnositi prema ovoj regulativi uzimajući u obzir da još uvek ne prepoznaje franšizing?

Da, to može da bude problem. Imali smo takav slučaj. Dešava se da upravno-pravni organi, kao što je inspekcija, ne prepoznaju franšizing. Inspektor rada je, recimo, tražio da zaposleni u franšiznoj poslovnici bude u radnom odnosu kod davaoca franšize – jer nije razumeo o čemu se radi. Međutim, mislim da je baš zbog toga zakon preko potreban, jer zakon eksplicitno kaže da su davalac i korisnik franšize nezavisni poslovni subjekti. Edukacija na svakom nivou je preko potrebna, pa čak i kad se radi o pravosudnom sistemu, jer je, na kraju, cilj da svi dođemo do toga šta franšizing zapravo jeste. 

Ljudi hoće da znaju, ili je bar moje iskustvo takvo – ljudi su, zaista, gladni znanja. Nikom – osim ako nije korumpiran – nije u interesu da sprečava nešto što očigledno funkcioniše. Tačno je da naše pravo nije pravljeno da bi direktno štitilo franšizing, ali zato i jesmo tu, da ga modifikujemo, da to prepozna i da ga shvati.