Važno je voleti nakit

Pretražujući po internetu, Vera Ignjatov iz Zrenjanina naišla je na vest o prvom Sajmu franšiza koji se održavao u Beogradu. Bilo je to 2010. Pročitala je spisak učesnika, a najveću pažnju privukla joj je kompanija Dve šmizle. Sasvim prirodno, budući da su njena dva fetiša nakit i cipele. – Naravno, otišla sam u Beograd na Sajam. Na štandu je tada bila jedna od suvlasnica sa kojom sam opušteno razgovarala o mogućnostima saradnje – kaže ona na početku razgovora.

Bilo je i drugih zainteresovanih iz Zrenjanina, ali je franšizu pokrenula upravo Vera Ignjatov. Iako je kreacije i poslovni model kompanije Dve šmizle bolje upoznala tek na Sajmu, koji se održavao sredinom novembra, radnju je otvorila već početkom decembra. – Da sam više razmišljala, verovatno bih i više kalkulisala. Uzela bih papir i olovku i pravila računicu isplativosti investicije. Sve bi potrajalo mnogo duže. Ovako, bila sam nošena svojom velikom ljubavlju prema nakitu i, na sreću, zadovoljna sam izborom i poslovanjem – kaže Ignjatov.

Svoj prvi posao je i pronašla u prodavnici nakita u Zrenjaninu. Tu je radila oko pet godina. – Pronašla sam se u tom poslu. Verovatno zbog velike ljubavi prema nakitu, koji i sama pravim, stekla sam veliki broj mušterija, koji i danas kupuju kod mene – kaže ona.

U franšiznom sistemu joj najviše odgovara to što joj davalac franšize omogućava da ispolji svoju kreativnost. Naime, kada bi i sama osmislila komad nakita, sliku bi poslala u proizvodnju da se po tom modelu komad nakita izradi. Najčešće, njen predlog bude i uvažen. – Pratim trendove. Znam koje elemente imamo u proizvodnji, te od toga, najčešće, sklapam ogrlice i to "bogate", velike, jer ih obožavam. Te ogrlice koštaju od 5.000 do 7.000 dinara, ali njih najviše i prodajem. Kupci mi kažu da su taman pomislili da u prodaji ne može da se nađe veća ogrlica, ali ja ih uvek iznenadim – govori sa uzbuđenjem Vera.

Ova tridesetogodišnjakinja kaže da je najviše uzbuđena kada ide u novu nabavku robe, što se dešava svake treće subote. Moglo bi se reći da je odlazak u proizvodnju kompanije Dve šmizle u Beogradu njena hrana za dušu. Mnoštvo elemenata, raznih oblika i boja, neminovno u njoj probudi inspiraciju. Uvek izabere i nešto za sebe. Tu priliku koristi i da obiđe šoping centre, isprati trendove.

– Najviše sam uzbuđena kad idem u proizvodnju, ali i kada se vratim u svoju radnju gde mogu da složim i izložim nove komade nakita. U tome zaista uživam. Za mene su, zaista, najvažniji detalji cipele i nakit. Mogu da obučem obične farmerke i belu majicu, ali sa dobrim nakitom i cipelama, ta kombinacija izgleda savršeno. Bar je to moj ukus i izbor – kaže ona.

Koliko je zaljubljena u svoj posao govori i činjenica da je prvih meseci od otvaranja radnje sama radila. Po ceo dan je provodila u prodavnici. – Kada se to odrazilo na moj imunitet i kada sam se razbolela, odlučila sam da posao, ipak, podelim sa rođenom sestrom. Jednostavno, nisam mogla da izdržim taj tempo i nije bilo potrebe – kaže ona.

I u razgovoru s njom se vidi da joj je nakit, zaista, pasija. Baš kao i cipele. Da ima novca, odmah bi uzela, kako kaže, franšizu kompanije koja prodaje cipele. Ako bi mogla da bira, to bi prvo bio Aldo zbog, kako kaže, najboljeg odnosa cene i kvaliteta. – Nažalost, sav novac koji zaradim uložim u nove nabavke robe za radnju. Pored toga, Zrenjanin je „mrtav grad“ i ovde je, generalno govoreći, teško poslovati. Grad nema ni potencijala što se praćenja trendova tiče, kao ni po pitanju ponude i potražnje – kaže ona.

Konkurent joj je radnja s početka priče, u kojoj je i sama radila, ali kaže da je njihova ponuda potpuno drugačija i gravitira jeftinijem nakitu. Pored te radnje nakit prodaje još i P....S....Fashion, franšizni modni lanac iz Čačka. – Zdrava konkurencija je uvek dobrodošla. Kad drugi imaju posla, onda ću sigurno imati i ja – kaže ona.

Mušterije su joj obično starije gospođe, žene u penziji i, kako primećuje, profesorke. Mlađi obično dolaze kada kupuju poklon za 18. rođendan i slično. – Jedna moja mušterija ima više od trideset ogrlica. Moglo bi se reći da je kolekcionar. Druga "obožavateljka" živi u Nemačkoj i svaki put kada dođe kupi sedam ili osam ogrlica. Moji kupci su navikli da donosim nove komade svake dve do tri nedelje. Kad stigne nešto novo, uvek ima posla – kaže ona.

Mada u Srbiji svaki preduzetnik ima neku muku, ova mlada preduzetnica se ne žali mnogo. Kaže da joj nije bilo teško da pokrene firmu, o "papirologiji" se brine knjigovođa, a odličnu saradnju ima i sa ženom od koje iznajmljuje poslovni prostor. – Jedino me nerviraju izdaci za zelenilo i čistoću, i to samo zato što u Zrenjaninu nema ni zelenila ni čistoće. Nekada sam primorana da smeće iz radnje ponesem svojoj kući, jer često ne dođu na vreme da ga odnesu – kaže ona.

Međutim, koliko voli nakit i posao kojim se bavi, Vera Ignjatov nam je potvrdila još jednim gestom - na pitanje da li može da pošalje svoje fotografije, kroz osmeh je odgovorila da već ima neke, ali da će napraviti nove, sa novom ogrlicom koja joj se veoma dopala.