Licenca za supu u jestivoj ambalaži

još fotografija

1/2

Jednog užurbanog dana, dok je šetao ulicama Kijeva, Kirilo Puzenko je razmišljao kako bi bilo dobro da može da pojede supu, a da ne mora da sedne u restoran. Iz te želje, u trenutku se rodila i ideja o konceptu „supe za poneti“. Za razliku od uobičajene prakse, on nije želeo da se supa pakuje u plastične ambalaže ili slična neekološka pakovanja. Dosetio se da bi bilo dobro supu posluživati u nekoj praktičnoj ambalaži koja bi ujedno bila i jestiva. Sa prijateljem Olegom Gerasimovim osmislio je da to, praktično, bude hrskavi hleb u obliku čaše, koji bi mogao da se konzumira zajedno sa supom. Jedna porcija tako servirane supe u jestivoj čaši teži oko 400 grama i predstavlja pravi, zdravi obrok. A pošto se supe prave isključivo od povrća – bez mesa i jaja – one su i odlična opcija za potrošače koji uživaju u vegetarijanskim i veganskim obrocima.

Koncept je zaživeo 2014. u Kijevu. Poigrali su se rečima pa sam naziv franšiznog sistema, Soup Culture, asocira i na neku vrstu posebne „supkulture“. – Nije bilo jednostavno doći do finalnog proizvoda, jer je bilo potrebno vreme da se naprave mašine za proizvodnju jestive čaše. Nekoliko naših prijatelja je osmislilo mašinu, ali nam je bilo teško da nađemo proizvođača koji bi nam napravio samo jedan prototip, budući da za više nismo imali novca. Danas se naše mašine proizvode u Poljskoj, i to za celu franšiznu mrežu – objašnjava Gerasimov.

Naime, prvu internacionalnu franšizu prodali su 2016, upravo za tržište Poljske, kada je i potpisan ugovor o master franšizi. Poljski primaoci master franšize postali su i partneri za proizvodnju mašina.

Iako je osnovni proizvod u Soup Culture-u supa, Gerasimov kaže da primaoci franšize imaju dozvolu da dodaju još neke proizvode kako bi uvećali svoje prihode. – Postoje različite lokacije. Neke su izuzetno male i nemaju mogućnost da prave ništa drugo osim supe, ali postoje i mesta sa mestima za sedenje koja u svojoj ponudi imaju i druge proizvode kako bi se ostvario veći promet – objašnjava Gerasimov.

Lokal može da ima najmanje 20 kvadratnih metara, sa prostorom za pripremu supe odmah iza pulta. – Pravljenje supe nije toliko komplikovano, zato i nije nužno potrebna velika kuhinja – objašnjava Gerasimov.

Ipak, u njihovoj mreži ima i velikih lokala sa potpuno odvojenom kuhinjom.

Soup Culture danas posluje u sedam zemalja putem franšiznog modela poslovanja: Ukrajini, Belorusiji, Poljskoj, Slovačkoj, Češkoj, Austriji, Gruziji i Rusiji i imaju više od 20 franšiznih jedinica. Nekoliko franšiznih jedinica su u procesu otvaranja, poput onih u Švedskoj, Norveškoj, Irskoj.
– Zanimljivo je da 80 odsto naših primalaca franšize nije imalo nikakav biznis pre nego što su uzeli našu franšizu. Samo primalac u Švedskoj ima iskustva u poslu sa hranom. Sve to prevazilazimo obukom – objašnjava Gerasimov i dodaje da primaoci na raspolaganju imaju i oko 40 jedinstvenih recepata za supe.

Za pokretanje ovog gastro koncepta potrebno je oko 25.000 evra – taj iznos pokriva sve troškove uređenja i opremanja prostora, kao i trošak za franšiznu licencu. Praksa pokazuje da je Soup Culture najbolje otvoriti na prometnim i turistički atraktivnim lokacijama, ali su poželjne i lokacije u blizini fakulteta, studentskih domova, poslovnih kompleksa...

Davaoci franšize prednost daju otvaranju samostalnih franšiznih jedinica, pre nego franšiznim kornerima u okviru postojećih ugostiteljskih objekata. Kada se, međutim, ukažu specifične prilike, u smislu saradnje sa potencijalno velikim partnerima koji već imaju razvijenu ugostiteljsku mrežu, spremni su i za takav vid pregovora.

Za inostrana tržišta radije potpisuju ugovore o master franšizi, ali nisu isključivi. – Trenutno je u tom pogledu različita situacija, sve zavisi od zemlje do zemlje. Svakako da nam je lakše da nađemo master partnera koji bi zatim upravljao lokalnim tržištem i širio mrežu, budući da smo mi mali tim – kaže Oleg Gerasimov i dodaje da su zainteresovani za širenje u svim zemljama jer misli da ne postoji tržište koje ne bi prihvatilo njihov proizvod.