Za sreću treba dvoje

Borko Lazović, vlasnik fast food-a Giros Borko, isprva je i sam bio primalac franšiže. Nekoliko godina je prodavao peciva kompanije Fornetti. Uvidevši snagu koncepta, odlučio je da pokuša da razvije franšiznu mrežu, ali prodajući - giros.
– Nekoliko godina sam letovao u Grčkoj i giros mi se učinio primamljivim. Gotovo da se uopšte nije prodavao u Beogradu. Želeo sam giros da preselim iz Grčke u Srbiju – kaže Lazović.

Pre šest godina otvorio je sopstveni fast food lokal u centru Zemuna, a nakon četiri godine dao i prve franšize za dva lokala u Beogradu. Međutim, Lazović kaže da se nenadano brzo „opekao“ sa primaocima franšiza.

– Giros je specifičan i zahteva određenu umešnost pri pečenju. Ukoliko neko ko posluje pod mojim brendom, na primer, ne ispeče meso kako treba, može da nanese veliku štetu ugledu kompanije – kaže Lazović. U svakom slučaju, sa prva dva primaoca franšize poslovanje nije teklo kao što se očekivalo, i te dve radnje su zatvorene.

Lazović je od tada počeo da se bavi isključivo distribucijom mesa za druge restorane, mada ni jednog trenutka nije u potpunosti odustao od ideje širenja putem franšize. Lazović naglašava da sada postoje dve opcije za one koji žele da prodaju njegov giros: da posluju franšizno - pod njegovim brendom i uz podršku njegove kompanije; ili klasičnom distribucijom - da uzimaju meso za giros od njega, a da svoj brend razvijaju sami. Sam Lazović se i dalje radije odlučuje za drugu opciju, ali nije odustao od franšiza - za desetak dana bi trebalo da bude otvoren franšizni objekat u Omladinskih brigada na Novom Beogradu.

Spravljen po grčkoj recepturi, od pilećeg ili svinjskog mesa, giros Borko trenutno može da se proba u 15 fast food restorana koji se nalaze u Subotici, Sremskoj Mitrovici, Vranju, Novom Sadu i Beogradu.

– Vlasnici tih lokala girose naručuju od mene. Takođe, bez obzira što ne postoje striktne obaveze, pomažem im u opremanju lokala, nabavci opreme, savetujem ih na početku poslovanja ne bi li izbegli određene teškoće koje sam i sâm iskusio na početku – objašnjava Lazović i dodaje da je za pokretanje ovog biznisa potrebno oko 6.000 ili 7.000 evra u zavisnosti od opreme koja se nabavlja.

Mnogi davaoci franšize kažu da su veoma oprezni i da pažljivo biraju primaoce franšize, jer je očuvanje brenda u velikoj meri obaveza i primaoca franšize. Poslovanje, međutim, često ne ide željenim tokom, posebno kada su tržišta – kao srpsko – u razvoju, a time je i svest o obostranom interesu u franšiznom sistemu nedovoljno razvijena. I pored realnog izazova, ne znači da treba odustati od franšize kao koncepta – baš kao u slučaju Borka Lazovića. Odgovornost je pri tom veća za kreatora i davaoca franšize – da adekvatnom pripremom, kvalitetnom obukom i pažljivom selekcijom – često i uz stručnu pomoć sa strane – odabere dobre primaoce za svoj sistem.