Od hokeja do Sabveja

Nije neobično da se sportisti po završetku profesionalne karijere otisnu u preduzetničke vode. Ako pokreću biznis, međutim, nije neobično da se odluče za ulogu investitora ili vlasnika biznisa, od kojih se obično ne očekuje da budu uključeni u svaki proces svakodnevnog poslovanja. Prava je retkost, i samim tim, pravi kuriozitet, naići na one koji su spremni da bez imalo oklevanja zavrnu rukave i, recimo, prave sendviče. Slovački hokejaš Peter Frühauf upravo je jedan od njih.

Kao profesionalni hokejaš, sportsku karijeru je gradio 20 godina – igrao za 11 klubova, okušao se u tri lige – u Slovačkoj, Češkoj i SAD. Kao reprezentativac, branio je boje Slovačke na Svetskom hokejaškom prvenstvu 2010. Od prošle godine, ponovo igra u domaćoj ligi, za Duklu iz Trenčina. Kaže da ga od sportske „penzije“ deli nekoliko meseci, ali da više ne razmišlja čime će zameniti hokejaški dres. Pre nekoliko meseci, naime, Frühauf je kupio franšizu brenda Subway (Sabvej) i od jula 2018. vodi restoran u Trenčinu.

Kako je došlo do toga da dvoranu za hokej „uparite“ s restoranom?

Ideja o pokretanju posla došla je, rekao bih, sasvim prirodno. Kao što se to dešava svim profesionalnim sportistima, već sam u godinama kada ne mogu reći da igram dobro kao nekad. Sada, sa 36, osećam da mi sport više nije sve u životu, jer je za ovih 20 godina, koliko sam u hokeju, skoro svaki trenutak bio podređen tome – utakmice, treninzi, pripreme, ali i povrede, vreme koje vam je potrebno da se oporavite, pripremite za novu sezonu.

S druge strane, i supruga i ja smo kao profesionalni hokejaši većinu svog života proveli u inostranstvu. Kad sam napunio 34 godine, odlučili smo da se vratimo u Slovačku, da završim karijeru gde je sve i počelo. Nije to bila teška odluka, ali kad se vratite, prirodno je da počnete da razmišljate – šta sad? Šta kad jednog dana skinete dres? Ja sam već odlučio da se neću upuštati u trenerski posao, tako da smo mesecima razmišljali i tragali za drugim opcijama.

Kada nam je prijatelj ponudio da, kao i on, otvorimo i vodimo pekaru, počeli smo da istražujemo i šta se nudi u toj branši. Tako smo i pronašli Subway. Moja supruga je, inače, igrala za klubove u Kanadi, Švedskoj i vrlo dobro je znala o čemu se radi – jednostavno, obožavala je Subway i njihove sendviče! Potraga je time bila i okončana – više nismo gledali ni tražili bilo šta drugo. Odlučili smo da kupimo franšizu.

Naravno, javila se i bojazan, kako ćemo ući u posao kojim se nikad nismo bavili, bez ijednog dana poslovnog iskustva. Shvatili smo, međutim, da kupovina franšize podrazumeva da ćemo imati pomoć i podršku regionalnog agenta za razvoj, koji je zadužen za sve partnere Subway-a iz Slovačke. Za onoga ko tek ulazi u posao, ovo je bila velika prednost i ključna olakšica.

Druga olakšavajuća okolnost bilo je to što smo brzo pronašli lokaciju za restoran.  Ušli smo u lokal koji je već nekoliko godina bio zatvoren, i koji je, čini se, čekao samo na nas! (smeh) Pri tom, već je bio spreman za ovakvu vrstu posla, tako da je sve bilo neuporedivo lakše. Čim se, krajem aprila, završila sezona, otišli smo na obuku u Milford u SAD, i odmah po povratku otvorili restoran. Trebalo nam je, otprilike, dva meseca za sve – od prvog kontakta s agentom za razvoj do otvaranja restorana!  Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali smo u svemu tome i beskrajno uživali.

Koliko ste i na koji način uključeni u svakodnevno poslovanje restorana? U ovakvim poslovima, obično se ne očekuje od vlasnika biznisa da će raditi baš sve...

Verovali ili ne, kad sam u restoranu, ja pravim i sendviče!

Mada, prvobitna ideja jeste bila da zaposlimo menadžera, tako da mi sami ne budemo previše uključeni u svakodnevne poslove. Međutim, ja sam imao ogromnu želju da budem u restoranu, u neposrednom kontaktu s potrošačima. Uostalom, ko može bolje da gradi i održava odnos sa kupcima od vlasnika biznisa? To i jeste njegov posao. Tako da sam u restoranu svaki dan sem, naravno, kad imam utakmicu. Moja supruga je takođe uključena, ali se ona više bavi poslovima „iza kulisa“, administracijom, zaposlenima, papirologijom.

Smatra se da su sportisti idealni primaoci franšiza, samim tim što su motivisani, disciplinovani, istrajni i znaju da – igraju po pravilima. Po vašem mišljenju, da li su vam ove sportske „kvalifikacije“ pomogle u poslu?

Svakako. Prvo što vas sport nauči je da igrate, ali i da živite po pravilima fer pleja! To je naročito važno u timskim sportovima kao što je hokej. Jer nije lako biti i raditi s ljudima, svaki dan. Biti hokejaš, to znači da ste u velikoj grupi ljudi neprestano osam meseci, dugi niz godina, svaki vikend, svaki Božić. S jedne strane, to vas zbliži i ojača kao tim, ali, s druge, ako ne znate kako da se nosite s toliko različitih karaktera i naravi, može da vas iscrpi.

Svakako, sport vas nauči i disciplini i istrajnosti, i to mi je zaista pomoglo u biznisu. Kad započinjete bilo kakav posao, prirodno je da u početku dajete sve od sebe, radite kao da radno vreme ne postoji. Mi smo, recimo, prvih meseci u restoranu provodili i do 15-16 sati dnevno – međutim, sport vas „istrenira“ na toliki napor, pripremi vas za tu vrstu posvećenosti.

Iz istog razloga, zaposlili smo u restoranu i nekoliko mladih hokejaša. Budući da su sportisti, oni su već spremni za većinu izazova koji mogu da iskrsnu bilo kad i bilo gde u životu. Vrlo su disciplinovani, nije im teško da rade osam sati, trude se da reše svaki problem, da se snađu u situacijama koje zahtevaju brzu i spretnu reakciju. Osim toga, oni znaju i kako se gradi odnos s ljudima koji vas podržavaju – jer sport nije samo posvećenost igri, nego i fanovima, navijačima. Znate da morate da nađete vremena za njih, čak i kad niste raspoloženi, jer su oni uvek tu za vas – kad pobeđujete, kad gubite.  I vi ste tu za njih, i treba da im pokažete da su posebni. Isto je sa kupcima!

I pored proverenih procedura poslovanja i podrške davaoca franšize, što čini srž franšizne saradnje i što umnogome olakšava poslovanje, složićemo se da uspeh biznisa, na kraju dana, najviše zavisi od zalaganja onih koji ga vode – primalaca franšize. Imate li Vi neku posebnu strategiju koja vodi do željenog rezultata?

Nisam toliko dugo u poslu da bih mogao reći da već imam „recept za uspeh“, ali mi nije bilo potrebno ni mnogo vremena da shvatim šta je važno, šta pravi razliku… Recimo, jasno se primećuje učinak i razlika u brojkama – kad sam u restoranu i kada nisam!

Kad ja pravim i prodajem sendviče, uvek se trudim da svojim gostima ponudim nešto nesvakidašnje, nešto posebno, da im preporučim ili ukažem na zanimljive kombinacije sastojaka i ukusa ili da, jednostavno, popričam s njima. To su stvari koje moji zaposleni ne mogu da pruže svaki put. Iako imam odlične radnike, svestan sam da ovo nije njihov biznis, i ne mogu da očekujem od njih da će sa istom vrstom strasti raditi ovaj posao kao ja. Moji zaposleni će sve uraditi kako treba – uslužiće vas, biti prijatni, ljubazni, ali se neće usuditi da idu preko toga – a najčešće, i neće imati vremena za to. Usluga mora da bude vrhunska, ali brza.

To je, zapravo, i jedan od razloga zašto sami vlasnici biznisa, u ovom slučaju, primaoci franšize, treba da budu uključeni u sve procese poslovanja. Kao što sam to već naglasio, ko će, ako ne sam vlasnik, da gradi reputaciju i dobar odnos s ljudima od kojih mu, suštinski, uspeh i zavisi?

Sa današnje pozicije, šta biste rekli da je lakše – voditi hokejaški pak ili restoran?

U ovom trenutku – rekao bih da je možda malo lakše voditi restoran. Međutim, treba imati na umu da je ovo nešto sasvim drugačije i da se sport i ugostiteljstvo ne mogu porediti. Ipak, kad se osvrnem i prisetim svih noćnih putovanja i dugih povrataka kući, svih Božića koje sam proveo igrajući utakmice, a ne sa svojom porodicom, i kad prebrojim sve polomljene kosti... (smeh)

Sada sam, jednostavno, svim srcem u biznisu i, iskreno, uživam u tome. Ne mogu da kažem da je lako, jer je ugostiteljstvo nova stvar za mene, mnogo toga još treba da naučim, ali nije ni toliko teško da bih mogao da se obeshrabrim.

A kad posmatrate sve ovo s pozicije čoveka koji je nedavno pobedio u najtežoj utakmici života, čini li Vam se da je sve, zapravo, lako?

Tako je, pre nekoliko godina mi je dijagnostifikovan rak, i to se desilo baš neposredno po rođenju našeg sina. U istom trenutku, bio je to i najlepši i najteži period u mom životu. Na sreću, iz te borbe sam izašao kao pobednik. A kad pobediš takvog „rivala“, to te svakako učini jačim! Naravno, danas, kad se suočim s bilo kakvim problemom – bilo u hokeju ili u restoranu – mnogo se lakše nosim s tim. Kad znate koliko teško može da bude, onda za sve ostalo kažete – pa, dobro, nije kraj sveta, rešićemo... (smeh)