Tek se pokreće

Započeli smo poslovanje u Srbiji pre nepunih godinu dana. Moram da priznam da je takva odluka o pokretanju posla bila većim delom i - emotivna. Tačnije, nisu nas cifre ili pokazatelji opredelili za momenat ulaska na tržište, već sama činjenica da smo želeli da budemo ovde i da je pitanje pravog trenutka za početak rada bilo prepušteno inspiraciji. Jer, kada govorimo o franšizingu u Srbiji, i tada, kao i sada, bilo je suviše malo i cifara i pokazatelja za ozbiljniju poslovnu procenu. No, to je druga tema. Međutim, za ovo kratko vreme, uspeli smo da uočimo da se nešto menja i razvija. Ovim tekstom, u stvari, najviše želim da ukažem na tri bitna događaja koja su obeležila prethodni period i, po mom mišljenu, značajno uticali na tržište franšizinga.

Promena dresa

Prvo, „nestao“ je lanac Fornetti, koji je, na neki način, bio jedan od vidljivih primera za to šta znači franšizing, i to tako što ga je vrlo efikasno i uspešno zamenio drugi franšizni sistem – Mini Pani. Ovo je dokazalo nekoliko pretpostavki: da kada je sistem veliki, to ne znači i da je stabilan; da brend jeste važan, ali je još važnije kako i ko „upravlja brendom“.

Pisali smo više puta o kompaniji Mini Pani i poznato vam je šta se desilo, te se ovaj put nećemo baviti detaljima, niti svim aspektima. Međutim, želim da istaknem jednu stvar koja je u ovom slučaju vrlo važna – najveći deo primalaca Fornetti franšize, ako ne i svi, nastavio je da posluje u novom franšiznom sistemu kompanije Mini Pani. Ispostavilo se da je moguće sprovesti tranziciju, „promeniti dres“, ali nastaviti sa poslom koji se pokazao profitabilnim. Najbolje je što će svi oni moći da se pohvale da imaju iskustvo rada u – dva sistema. Svakako da će početi i da uočavaju razlike i vrednuju iskustva. Vrlo dobro, jer primaoci franšize su ključ razvoja. Kada primalac shvati da je franšiznih sistema mnogo, a kvalitetnih primalaca prilično malo, tada će i sam početi da bira sisteme u kojima će želeti da radi. Kao u sportu - veliki igrač je dobar u svakom dresu, ali je vrhunski tek u onom pravom, za kojim kroz karijeru traga. Ovo će, s druge strane, navesti i sisteme da se koriguju nabolje. Fornetti-Mini Pani tranzicija će, stoga, imati važan uticaj na dalji razvoj franšizinga kod nas.

Jedna lasta bar najavljuje proleće

Drugo, pojavio se prvi franšizni sistem u svetu finansijskih usluga – UNIQA je započela franšizno širenje otvaranjem nekoliko ekskluzivnihi partnerskih agencija. Zašto mislim da je ovo bitno? Skoro nigde u regiji nema banaka, pa čak ni osiguravajućih kuća, koje neguju franšizno poslovanje. Priznaćemo, ima „pokušaja“, kao što najavljuju u pošti ili menjačnicama koje mogu da obavljaju deo platnog prometa, ali je toga izuzetno malo. Ako ovo, recimo, uporedite sa Poljskom ili Češkom, videćete da je situacija poražavajuća. Preduzetnici iz finansijskog sektora ovde kao da nemaju šansu. I u slučaju banaka i u slučaju osiguranja, samo tržište je strogo regulisano i zatvoreno. Uslovi za osnivanje banke ili osiguravajuće kuće su vrlo rigidni, a često podležu i diskretnim odlukama nadležnih institucija, tako da su preduzetni pojedinci prepušteni isključivo radu u velikim sistemima. Dakle, ili ćete biti deo sistema ili nećete biti u ovoj branši.

Međutim, svaki sistem, ma koliko dobar bio, ima svoje limite. Neobično je da sami sistemi to ne uviđaju. Recimo, znam nekoliko slučajeva, naročito iz manjih sredina, u kojima je bankar „veći brend“ od banke. Poznato je da se ljudi u takvim, manjim i „bliskijim“ sredinama, pre vežu za osobu, nego za sistem. U tim slučajevima nije važno da li ta osoba, sticajem okolnosti, radi u dobroj ili lošoj banci, bitno je da ljudi veruju – čoveku, više nego sistemu.

Takav bankar je, zapravo, talac sistema. Ako radi u lošijoj banci, imaće ograničene mogućnosti napredovanja i profesionalnog dokazivanja, ali i zarađivanja. To, međutim, ne bi moglo da se desi da radi u franšiznoj banci – zarada bi, u tom slučaju, isključivo bila merilo sposobnosti. Slično je sa osiguravajućim kućama. Da, možemo reći da i sada ima dosta agenata i brokera koji nude različita osiguranja, ali biti deo franšiznog sistema je, rekao bih, sofisticiranija privilegija. Preduzetnik jeste deo brenda, ali poslovanjem upravlja shodno svojim sposobnostima. Zato gest UNIQE raduje i najavljuje bolja vremena. Možda se u skorije vreme osmeli i neka banka i krene istim stopama.

Tek se pokreće

Treće, Metro je u svoj franšizni sistem „Moja radnja“ dosad inkorporirao preko 1.000 trgovaca. Ovim projektom, Metro je franšizing doveo i u mala mesta, i to je vrlo važno. Ovo je, konačno, i upozorenje ostalim trgovinskim sistemima – franšizing je itekako prisutan. Ako znamo da je ulazak u sistem „Moja radnja“ vrlo jednostavan i uslovljen samo prodajom robe sa Metroovom trgovačkom robnom markom, možete li onda da zamislite kako sada izgleda sistem nabavki u Metrou, koji će morati da nabavlja, na primer, 5 puta više testenine! I kako padaju cene nabavki, a time raste i profit u samom Metrou! Ali, zamislite kako je danas trgovcima koji prodaju skupe, brendirane testenine kada se u „Mojoj radnji“ mogu naći testenine trgovačke robne marke koja nije ništa manje kvalitetna, a cenovno – vrlo konkurentna! Ili, zamislite kakva je promena za ljude koji, umesto u lokalni STR, sada mogu da idu u „Moju radnju“, gde su bar trgovačke robne marke iste kao u velikom Metrou – pouzdane, poznate i bez neprijatnih cenovnih iznenađenja!

Najzad, ne treba zaboraviti, lokalni trgovci se kroz Metro uče franšizingu. Shvatiće da franšizing nije ključ za sve njihove probleme i da je vođenje posla i dalje na njima. Ali, i da je lakše i sigurnije – i sa boljim imidžom. A polazeći od iskustva koje sam naveo na prvom mestu, znaće da je „promena dresa“ legitimna i moguća! Pa, nije malo.