Naplata potraživanja

Nelikvidnost kao jedan od akutnih problema domaće privrede, aktualizovala je potrebu privrednih subjekata, ali i banaka i stanovništva da naplatu svojih dospelih a neizmirenih potraživanja pokušaju da ostvare sudskim putem. Odmah se valja suočiti s prilično raširenim uverenjem, nedoumicama pa i predrasudama koje prate ovakav način naplate potraživanja, i to najčešće one da je sudska naplata potraživanja sa jedne strane neefikasna, spora i neizvesna, a sa druge praćena nesrazmernim troškovima postupka, po logici skuplja dara nego mera, odnosno visokim sudskim taksama i skupim advokatskim uslugama. U skladu s tim, otvara se dilema da li se u tu svrhu uopšte isplati pokretanje sudskog postupka! Postavlja se, prema tome, pitanje - jesu li zaista troškovi sudske naplate potraživanja previsoki, a sam postupak neefikasan, spor, neizvestan i nepredvidljiv?

Valjalo bi za početak, kao deo odgovora na ta pitanja, skrenuti pažnju da na odluku o pokretanju sudskog postupka utiču i okolnosti kao što su visina samog potraživanja, zatim da li postoji neko sredstvo obezbeđenja potraživanja (zaloga, hipoteka, menica itd.), pa sve do toga da li su pre pokretanja sudske naplate iscrpljene sve duge legalne mogućnosti i načini za naplatu poptraživanja, s obzirom na to da sudska naplata, po pravilu, dolazi na kraju, onda kada više nema drugih opcija. Poverioci će svakako biti više motivisani da pokušaju sa sudskom naplatom većih iznosa potraživanja dok bi za male sume (nekoliko hiljada dinara) bili skloniji otpisu. Osim toga, ukoliko u konkretnom slučaju postoji neko sredstvo obezbeđenja potraživanja koje će ubrzati naplatu, to će sigurno olakšati odluku poverioca da sudski postupak pokrene.

Za odgovor na konkretno pitanje o isplativisti sudskog postupka radi naplate potraživanja treba imati u vidu i to da Zakon o sudskim taksama određuje visinu sudskih taksi u srazmeri sa visinom potraživanja koje treba sudski naplatiti. Na istom principu se temelje i advokatske tarife za ovaj vid usluga. Prema tome, troškovi koje poverilac mora da snosi prilikom sudske naplate potraživanja srazmerni su sa visinom potraživanja, što treba da znači da nisu toliki da bi sudsku naplatu činili neisplativom. Ovu tvrdnju ćemo najbolje ilustrovati na konkretnim primerima visine sudskih taksi i advokaske tarife za određene iznose potraživanja, i za ilustraciju ćemo uzeti jedno potraživanje u iznosu od oko 1.000 EUR i drugo od oko 7.000 EUR, svakako u dinarima.

Tako na primer za podnošenje zahteva sudu opšte nadležnosti radi naplate potraživanja u visini od 100.000 dinara, visina sudske takse koju mora da plati poverilac je 5.900 dinara. Nešto je veća naknada za potraživanje istog iznosa nastlalog iz ugovora u privredi za koje se zahtev podnosi privrednom sudu, pa taksa u tom slučaju iznosi 9.900 dinara. U oba slučaja valja platiti i trošak sastava predloga advokatu koji u skladu sa važećom tarifom iznosi 6.000 dinara.Ukoliko bi poverilac podneo predlog za naplatu nešto većeg potraživanje, primera radi 750.000 dinara, tada bi sudska taksa pred sudom opšte nadležnosti bila 36.800 dinara, a pred privrednim 30.600 dinara. Naknada za sastav predloga u skladu sa advokatskom tarifom u tom slučaju bi iznosila 9.000 dinara bez obzira na nadležnost suda.

Iz navedenih primera jasno je da je ubeđenje o previsokim sudskim taksama ipak samo predrasuda te da sudske takse ne bi trebalo da predstavljaju prepreku za pokretanje sudskog postupka radi naplate potraživanja. Trebalo bi takođe imati u vidu i činjenicu da poverilac samo inicijalno plaća navedene troškove, ali da sud po donošenju svoje odluke, a na zahtev  poverioca obavezuje dužnika da poveriocu izmiri troškove koji su nastali u vezi sa sudskom naplatom potraživanja. To znači da ukoliko bi, na primer sud doneo rešenje kojim se određuje sprovođenje izvršenja prema dužniku, istim rešenjem sud bi obavezao dužnika da izmiri poveriocu i troškove koji obuhvataju sudsku taksu i trošak sastava predloga u skladu sa advokatskom tarifom. Naplata tih troškova bila bi efikasna i uspešna onoliko koliko i naplata glavnog duga u konkretnom slučaju zato što se navedeni sudski troškovi namiruju istim sredstvima izvršenja kao i glavni dug (a to su npr. plenidba novčanih sredstava sa računa dužnika, prodaja njegove imovine itd.).

Nakon razmatranja pitanja o isplativosti i stava da visina sudskih taksi ne bi trebalo da predstavlja prepreku za pokretanje sudskog postupka radi  naplate potraživanja,  ostaje da se razjasni i druga dilema sa početka teksta -  da li je sudski postupak za naplatu potraživanja dovoljno efikasan i brz. To su naime faktori koji presudno utiču na motivaciju poverioca da ulože svoje vreme i trud kako bi pokušao da svoja potraživanja naplati sudskim putem.

Ovde valja napomenuti i to da je uobičajena praksa  da advokat pre pokretanja postupka pred sudom, najpre dužniku preporučenom poštom pošalje opomenu pred utuženje sa naknadnim kraćim primerenim rokom za ispunjenje obaveze prema prema poveriocu. Ovakva advokatska opomena će često biti sasvim dovoljna da dužnika uveri u ozbiljnost poveriočeve namere da naplatu pokuša putem suda, te postoji mogućnost da će dužnik po prispeću iste preduzeti korake radi izmirenja duga ne bi li tako izbegao postupak pred sudom, koji je za njega neuporedivo skuplje i nepovoljnije rešenje. Ipak, lica koja se nalaze u poziciji dužnika, ponekada imaju neosnovano ubeđenje kako bez većih poteškoća mogu izbeći sudsku naplatu dugova, a naročito ukoliko ne poseduju nikakvu imovinu na svoje ime ili su različitim pravnim poslovima blagovremeno preneli pravo vlasništva na sebi bliska lica. Ovakvo ubeđenje rasprostranjeno je donekle i zahvaljujući tradicionalnom i u priličnoj meri zastarelom shvatanju da je naš pravni poredak naklonjen dužnicima, a da je sudstvo neefikasno i sporo.

Što se tiče situacije kada dužnik ne poseduje imovinu na svoje ime, ta okolnost nikako nije dovoljna garancija da potraživanje neće u nekom trenutku biti naplaćeno. Naime, pošto sud donese rešenje o izvršenju, odnosno odluku u postupku pokrenutom radi naplate potraživanja, rok za izvršenje takvog rešenja iznosi 10 godina. To znači da ukoliko dužnik u roku od 10 godina stekne neku imovine, realizuje neko potraživanje, primi uplatu na račun, počne da ostvaruje zaradu ili ostvari pravo na starosnu ili invaldsku penziju, tako ostvareni prihod ili imovina mogu postati predmet izvršenja odnosno plenidbe za račun poveriočevog potraživanja. Imajući u vidu da 10 godina nije baš kratak vremenski period, veliko je pitanje da li se bilo kome isplati da u tolikom roku pokušava da izbegava poverioce.

Još je nezahvalnija za dužnika situacija kada on preduzme pravne radnje na teret svoje imovine, odnosno izvrši raspolaganja u nameri izigravanja poverioca. Nisu, naime, retki slučajevi u praksi kada dužnik poklonom ili pravnim poslom uz simboličnu naknadu izvrši prenos svoje imovine na sebi bliska lica ili srodnike u nameri da izbegne ispunjenje svojih obaveza prema poveriocima. Ukoliko bi se ispostavilo da su takva raspolaganja preduzeta nakon nastanka obaveze dužnika prema poveriocu, ona tada podležu tužbi za pobijanje pravnih radnji dužnika. Uz pomoć te tužbe, koja je pravnicima poznata pod nazivom Paulijanska tužba, poverilac je u prilici da efikasno osujeti dužnikovu nameru za izbegavanje obaveza. Naime, ukoliko bi poverilac uspeo u postupku po tužbi za pobijanje pravnih radnji dužnika, tada bi treća lica koja su na gore opisani način pribavila neku stvar ili pravo od dužnika, bila prinuđena da na osnovu odluke suda trpe namirenje poveriočevog potraživanja iz te pribavljene stvari ili prava.

Vladimir Jovanović
Advokatska Kancelarija - Law Office, www.businesslawserbia.com