Vreme je da se dobro promisli i dela

– Ne samo da je svaki franšizni sistem priča za sebe, već se i društveno-ekonomska situacija menja iz dana u dan i različita je od zemlje do zemlje. Trenutno niko nije u stanju da da jasne odgovore, jer je za to potrebna detaljna analiza svakog sistema i franšiznog ugovora, ali i sagledavanje svih mera koje svaka od država bude implementirala, jer je to dinamičan proces. Davaoci franšize često potiču iz druge zemlje u odnosu na zemlju primaoca, te ovo dodatno komplikuje situaciju, jer ne sprovode sve zemlje iste mere u ovoj situaciji. Želim, međutim, da skrenem pažnju da će sigurno biti značajnih reperkusija po franšizne sisteme. Ako sve prepustimo stihiji, bez priprema, ma koliko one bile privremene i podložne kasnijim izmenama, onda i franšizing gubi na snazi kao organizovani model poslovanja. Moja poruka davaocima franšiza je – počnite da razmišljate i delate. Svakako da će se uspostaviti zakonske klauzule ili mere koje će tek dati odgovore na mnoga pitnja kojih ćemo se ovde dotaći, ali ni to neće rešiti sve probleme koji će nastati u svakodnevnom poslovanju, deo odgovora moramo dati sami – naglašava na početku razgovora Igor Bogojević, regionalni direktor konsultantske kuće za franšizing PROFIT system.

Prva očigledna konsekvenca u svetu franšizinga, a koju smo videli poslednjih nedelja, jeste odlaganje velikih događa poput sajmova franšiza. Šta će još biti posledice epidemije COVIDa-19?

Ekonomske posledice su neminovne, što znači da će ih biti i za kompanije koje posluju po sistemu franšizinga, koji je sam po sebi i mimo svega, vrlo specifičan. Prve i najveće probleme vidim u padu prometa i u lancu snabdevanja, ali odmah zatim su tu i svi problemi koji proističu iz suštine franšiznog odnosa, te bi se fokusirao na, po meni, najbitnije teme.

Neminovni pad prometa će postaviti mnogo pitanja jer je kod franšizinga to naročito važno zbog samih odnosa davalaca i primalaca franšize i njihove uzročno-posledične veze. Svi biznisi će da podnesu žrtvu jer je promet manji, ali će to dovesti u problem posebno franšize, jer mnogi franšizni sistemi u svojim ugovorima imaju propisane fiksne naknade. Kakav će biti odgovor sistema na tu ugovornu obavezu ako biznis, praktično, ne postoji?! Redefinicija ovih odnosa, barem privremena, nameće se, stoga, kao prva važna tema.

U većini franšiznih ugovora postoje striktne odredbe u vezi sa lancem snabdevanja, to jest, zna se od kog dobavljača i iz koje zemlje se roba nabavlja. U ovom trenutku granice se zatvaraju i iz mnogih zemalja uvoz uopšte nije moguć. Ali i dobavljači unutar zemlje se suočavaju sa istovetnim problemima, i mnogo njih neće funkcionisati na predviđen način.  Šta će se, stoga, dešavati sa tim odredbama? I ovde se nameće potreba za procenom situacije i redefinicijom obaveza, dok god traje stanje vanrednih okolnosti. To podrazumeva intenzivnu komunikaciju i pokušaj davalaca da preurede i osiguraju lance snabdevanja, svakako skupa sa franšiznim partnerima – ponovo određenu fleksibilnost, ali ne i stihiju.

Zatim, kako će se sprovoditi obuka ili podrška koje podrazumevaju okupljanje ili direktne susrete? Ne može davalac da natera primaoca da se pojavi na takvim skupovima u vreme pandemije i vanredne situacije. Određeni sistemi imaju u ugovoru obavezu da kao marketinški alat koriste održavanje prodajnih seminara sa više ljudi. Taj alat svakako neće moći da se koristi.

Prelazak na onlajn sisteme podrške i komunikacije je jedno od rešenja. Po mom iskustvu, postoji značajan deo sistema koji ovakve alate nisu prethodno koristili, a svaka novina zahteva vreme, stoga se – treba pripremiti.

Postavlja se sada i pitanje odgovornost za sprovođenje ugovornih obaveza. U svim vrstama edukativnih koncepata – radionica, vrtića,  školica, ali i u mnogim drugim uslužnim delatnostima gde se radi sa klijentima, takođe postoji mogućnost da zaposleni ili odbiju ili ne budu u mogućnosti da dođu na posao. Možda ne smeju, smatraju da im zdravlje može biti ugroženo ili su možda bili izloženi virusu. Jako je problematično da poslodavac kaže radniku ili predavaču da mora da dođe na posao. Šta, dakle, ako činjenje samih radnika, opravdano ili ne, poremeti ugovorne odnose i samo poslovanje primalaca? O tome treba da razmišljamo.

Daću još jedan primer. Kakav će biti odgovor, ako, na primer, klijent ima plaćenu mesečnu članarinu, ali ne želi da dolazi zbog pandemije, već želi da stečeno pravo koristi naknadno. Kakav je odgovor sistema ili će i to pitanje biti prepušteno svakome za sebe?

Franšizni sistem treba da ima odgovor na takve situacije i kako će se odnositi prema tome.

Očekivanja od organizovanog sistema jesu velika, i treba da budu. Preporuka je da svaki franšizni sistem uredi mere koje se uvode za vreme pandemije i da sa takvim merama upozna čitavu mrežu. Moj je savet franšiznim sistemima da nastoje da imaju prilično homogen odgovor i preporuku za svako od činjenja koje će se pokazati kao neophodno u ovakvim situacijama.

Osvrnuću se, najzad, i na možda najproblematičniju temu. Svakako da većina ugovora o franšizi ima klauzulu o force majeure, ali se postavlja pitanje tumačenja i dokle zadire ta „viša sila“ i šta će biti interna interpretacija. Verovatno će o nekim stvarima odlučivati vlade u svakoj od zemalja, jer nijedan ugovor ne može biti „jači“ od zakona, a vrlo verovatno da će na kraju o mnogim potencijalnim sporovima odlučivati i sudovi. Ali o ovoj temi treba jako dobro razmisliti – za šta je zaista kriva druga strana, a šta jeste očigledna posledica „više sile“.  

Međutim, pored zakona, postavlja se pitanje i dobre poslovne prakse. Očekivano je da davaoci franšize, kao „jači“ i „veći“, treba da osmisle set pravila ponašanja jer poznaju specifičnosti svog posla, a da, pri tome, takva pravila budu u skladu sa novonastalom legislativom ili tumačenjem, u svakoj zemlji ponaosob.

Šta bi, dakle, davaoci franšize mogli da urade, jer iz ovoga što govorite jasno je da je i na njima deo odgovornosti?

U komunikaciji sa primaocima franšize treba identifikovati potencijalne probleme koji mogu da nastanu u minimum narednih tri meseca ili duže. Ako pričamo o franšizingu, koji se trudi da svaki segment poslovanja ustroji do najsitnijih detalja – od boje zidova, preko opreme do higijene – davaoci moraju da daju uputstva kako će poslovanje da izgleda u današnjim uslovima. Ozbiljni franšizni sistemi, ako žele da opravdaju datu kvalifikaciju, moraju da razmišljaju o tome i da primaocima upute set instrukcija, kao što to sada rade Vlade država.

Da zaključim: svih i jasnih odgovora nema, jer je svaki franšizni sistem, a u ovakvim situacijama čak i svaki pojedinačni ugovorni franšizni odnos, slučaj za sebe. Ovde navodim samo neka od pitanja koja su se otvorila ili će se tek otvoriti. Svakako, nastojaćemo da otvaranjem svih tih pojedinačnih tema, ali i ukazivanjem na dobru praksu, olakšamo – barem za malo – čitav ovaj proces.