Ugovor o franšizingu je jedan od neimenovanih ugovora, odnosno, spada u one čija sadržina i forma nije regulisana posebnim zakonom, već se uređuje "opštim zakonima" (Zakonom o obligacionim odnosima i sličnim zakonima). Ugovorne strane relativno slobodno mogu da oblikuju njegov sadržaj. Međutim, to ne znači da imaju i potpunu slobodu u formulisanju njegovih odredbi.

U skladu sa domaćim pravom, princip slobode ugovaranja stranama u pravnom odnosu daje mogućnost da zaključe ugovor po sopstvenom nahođenju, ukoliko sadržaj ili svrha ugovora nisu u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim običajima. Na ovaj način, opisani princip slobode ugovaranja postavlja ograničenja u oblikovanju sadržaja ugovora o franišizingu, što zaista ne predstavlja značajna ograničenja.

Zbog sve većeg broja kompanija iz različitih sektora koje ulaze u sistem franšizinga i specifičnih aktivnosti svakog davaoca franšizinga nije moguće sastaviti jedinstveni ugovor o franšizingu koji bi bio primenjiv na sve situacije u praksi. Međutim, može se uočiti da postoje određene specifične odredbe koje u svakom slučaju čine sastavni deo ugovora ove vrste. Oni su okosnica oko koje se po pravilu gradi dalji sadržaj ugovora o franšizingu.

Ugovor o franšizingu najčešće počinje preambulom, koja navodi nazive strana, njihove namere, ideje i vrednosti na kojima će se sprovoditi saradnja između ugovornih strana. Zatim, radi kvalitetne sistematizacije i boljeg razumevanja sadržaja ugovora, po pravilu se definišu osnovni pojmovi koji će se koristiti u ugovoru.

Dalje odredbe opisuju različita poglavlja u ugovoru. Možete ih podeliti u tri grupe: (1) odredbe koje se odnose na zaključenje ugovora (2) odredbe koje opisuju prava i obaveze stranaka tokom trajanja pravnog odnosa i (3) odredbe koje predviđaju uslove i način raskida ugovora. Da bi se ugovor o franšizingu kvalitetno sačinio, trebalo bi da unapred budu predviđeni svi koraci koje je neophodno preduzeti - mora se dobro razumeti poslovni model na bazi kojega nastaje ugovor, a tek zatim sprovesti njegova "pravna formulacija". Izuzetno je važno da se autor ugovora o franšizingu drži odgovarajućeg reda u pisanju odredbi, tako da one čine logičku celinu koja čitaocu omogućava da bolje i lakše razume sam ugovor.

Ovo su pitanja koja bi obavezno trebalo da stoje u ugovoru:

1. Pravila pristupanja franšiznom sistemu
2. Trajanje ugovora
3. Područje rada (delatnost i teritorijalnost) primaoca franišizinga
4. Prava i obaveze stranaka
5. Zaštita robnih marki i žiga
6. Zaštita poslovnih tajni
7. Klauzula konkurencije
8. Obuka
9. Cena licence i naknada za marketing
10. Promocija i marketing
11. Kontrolna prava davaoca franšizinga
12. Raskid ugovora

Ova pitanja, u izostanku zakona, najbolje su definisana i Etičkim kodeksom Evropske franšizne federacije (više o tome u posebnom tekstu).

Pored toga, ugovor o franšizingu može da sadrži i dodatne odredbe koje se, na primer, odnose na ugovorne kazne za nepoštovanje ugovora ili definisanje obaveza ugovornih stranaka nakon saradnje.

U poslednjem poglavlju se obično navode odredbe važećeg zakona o ovoj materiji koje nisu obuhvaćene ugovorom, kao i moguće forme promene ugovora.

Milan Marinković, pravni konsultant i saradnik PROFIT system.

Ovaj članak ne predstavlja pravno mišljenje ili pravni savet. Za sve dodatne informacije ili savete, obratite se PROFIT system - posetite web stranice ili pošaljite e-mail.