Decenija u franšizi

Suzana Daković, inače rođena Sarajlijka, danas nastanjena u Banjaluci, za nakit „Dve šmizle“ znala je mnogo pre nego što je postala primalac njihove franšize.
– „Dve šmizle“ su se dosta reklamirale u televizijskim emisijama, bile su sponzori raznih serijala. Susretala sam se sa njihovim reklamama u časopisima, a i mnogi ljudi koji su putovali u Beograd su kupovali u njihovim radnjama. Brend je bio prilično poznat u Banjaluci. Počela sam da razmišljam kako bi bilo lepo da započenem svoj posao i imam radnju sa njihovim nakitom – priča Daković.

Nije ni pomišljala da se sama upusti u privatni posao, ne zato što su joj preduzetničke vode bile nepoznate, već zato što se ljudi, kako kaže, lakše opredeljuju za poznate brendove. – Sećam se da sam na prvom sastanku sa Milicom Gavrilović, vlasnicom koncepta, rekla da bih, teoretski, mogla da nabavim ili uvezem neki nakit iz Italije ili Hrvatske i prodajem ga pod imenom koje bih sama smislila, ali da to sigurno ne bi postiglo isti uspeh. Pored toga što je zaista reč o posebnom, unikatnom, ručno rađenom i kvalitetnom nakitu, za „Dve šmizle“ me je opredelio upravo prepoznatljiv brend. Nije isto kada na radnji obuće ugledate Paciotti i neko ime za koje niko nije čuo – objašnjava Suzana.

Vitrine i ostalu opremu za radnju od oko 16 kvadrata, Suzana Daković je, po uputstvima i crtežima „Dve šmizle“, nabavila na lokalnom tržištu. Nakon završene obuke, poslovanje je te 2007. godine, kada je radnja otvorena u strogom centru Banjaluke, krenulo odlično. Zanimljivo je da je to bila ujedno i prva franšiza brenda „Dve šmizle“.

Mušterije su najčešće žene između 30 i 55 godina, a najviše se prodaje tzv. „dnevni nakit“ koji može da se nosi i u nekim drugim, specijalnim prilikama.

Jedan od razloga duge saradnje sa „Dve šmizle“ je i, kako kaže Suzana Daković, odlična komunikacija sa davaocem franšize, posebno sa vlasnicom Milicom Gavrilović. – Ona mi je mnogo pomogla na samom početku poslovanja i inače je osoba koja izlazi u susret, ima razumevanja i kad ide dobro i kad ide nešto lošije. Čak i kada imam posebne zahteve mušterija, poput boje nakita ili oblika, oni mi izlaze u susret i naprave mi takav nakit. Tu dolazi do izražaja prednost toga što „Dve šmizle“ imaju svoju proizvodnju, pa mogu i da u određenoj meri odgovore zahtevima potrošača. Da iskustvo nije tako dobro, sigurno ne bih ovoliko dugo radila – ističe Suzana Daković.

Naredne godine će proslaviti deset godina poslovanja, ali su poslednje tri godine, prema njenom svedočenju, zbog sveukupne ekonomske situacije, bile i najteže.
– Vremena nisu najsrećnija, besparica je velika i svi preduzetnici se bore. Nameti su izuzetno visoki, a nema baš nekih podsticaja za preduzetnike. Doduše, ja nikada paricu nisam od države dobila niti tražila. U takvim okolnostima mnogi su počeli i sami da prave nakit – naravno, kvalitet nije isti, ali ponuda je definitivno veća. Danas ništa nije kao te 2007. i poslednje tri godine sve se teže posluje, ne samo u ovom poslu, nego u bilo kojoj branši. Moja radnja, međutim, i dalje radi pozitivno i pored toga što sam u zakupu i imam dve radnice – kaže Suzana Daković.