Pet mitova o franšizingu

Mit # 1 – Primalac franšize postaje vlasnik brenda i može da radi šta hoće

Kad je franšizing u pitanju, ovaj mit je verovatno jedan od najčešćih. Nećemo puno pogrešiti ako kažemo da do ove zablude dolazi iz neznanja. Pre nego što se upuste u kupovinu franšize, malo ljudi, zapravo, razume model po kojem funkcioniše franšizna saradnja, odnosno, šta znači biti davalac, a šta primalac franšize.

Franšizing je, da podsetimo, oblik saradnje između nezavisnih preduzetnika/kompanija – davaoca i primaoca franšize. Davalac franšize je kompanija koja uz određenu naknadu nudi na korišćenje svoj poslovni koncept, know-how i brend drugim nezavisnim preduzetnicima/kompanijama koji time postaju primaoci franšize. 

Da rezimiramo: kupovinom franšize primalac samo stiče pravo na korišćenje brenda, poslovnog modela i elemenata vizuelnog identiteta davaoca franšize.

To pravo je često i geografski ograničeno, što znači da primalac ima pravo da posluje pod franšiznim brendom samo na teritoriji koja je unapred definisana u dogovoru s davaocem franšize.

Ugovor o franšizi koji se potpisuje između davaoca i primaoca franšize treba da sadrži sve uslove prodaje i kupovine franšize. Uslovi saradnje između ova dva pravna lica, njihove obaveze i prava, mogu se razlikovati od slučaja do slučaja. Pojedini davaoci su fleksibilniji i dopuštaju da primaoci odstupe od uobičajene prakse, pa čak i unesu nešto novo u sistem poslovanja. Ipak, u najvećem broju slučajeva, davaoci franšize su vrlo striktni i zahtevaju od svojih primalaca da posluju po pravilima sistema. Davalac ne želi da u svojoj franšiznoj mreži ima primaoca koji radi na svoju ruku, dovodi u pitanje kvalitet i standarde sistema, jer to može pogubno uticati na čitav sistem i, posledično, na reputaciju brenda. Da zaključimo: iako primalac franšize ne postaje vlasnik brenda, od njega se i te kako očekuje da pazi na imidž brenda pod kojim posluje.

Mit # 2 – Davalac franšize vodi biznis primaoca franšize

Iako primalac franšize nije vlasnik brenda, on jeste vlasnik svog biznisa/kompanije i to znači da je odgovoran za rezultate svog poslovanja. Prema dogovoru, davalac franšize ima pravo da kontroliše i nadgleda rad primaoca franšize i to radi kako bi bio siguran da se zacrtane procedure i standardi sistema dosledno primenjuju u svim franšiznim poslovnicama. Davalac, ipak, nije uključen u svakodnevno poslovanje niti upravlja franšiznom poslovnicom.

S druge strane, davalac ima obavezu da obuči i prenese sva potrebna poslovna znanja primaocima i njhovim zaposlenima, a zadužen je i za konstantnu, savetodavnu i operativnu podršku primaocima franšize. Ipak, treba znati da se radi o pomoćnim aktivnostima i da to ne znači da davalac poseduje ili vodi biznis primaoca franšize. 

Stoga, treba znati i sledeće – koliko će biznis biti uspešan, ne zavisi samo od dobro odabranog brenda ili dosledno primenjenih procedura poslovanja, već najviše od zalaganja i umešnosti primaoca franšize.

Mit # 3 – Više se isplati kupiti franšizu „zvučnog“ imena

Kad se pomene franšizing, većina ljudi će prvo pomisliti na imena kao što su McDonald's, Pizza Hut, Burger King ili Subway. Kako se franšizing obično vezuje za velike i svetski poznate kompanije koje imaju na hiljade poslovnica širom sveta, to i postoji percepcija da je odabir „zvučnog“ i prepoznatljivog brenda veoma važno, ako ne i ključno za uspeh biznisa.

Svakako da prepoznatljivo ime i ogromna baza potencijalnih kupaca ili korisnika koji su već upoznati s brendom igraju značajnu ulogu pri odabiru franšize. Ipak, ne može se reći da to garantuje stopostoni uspeh. Troškovi za franšizu „zvučnog“ imena su po pravilu ogromni. Takođe, takvi franšizni sistemi su i manje fleksibilni, pa primaoci franšize gotovo i nemaju mogućnost da menjaju ili prilagođavaju poslovni model, koliko god bili ubeđeni da bi to dovelo do povećanja profita.

Najzad, sva velika „imena“ su nekad bili mali i manje poznati brendovi. Posmatrano s te strane, činjenica da neki franšizni brend u ovom trenutku nije svetski poznat ne znači da ne može postići uspeh i doneti mnogo koristi svojim primaocima franšize. Najbitnije je da se radi o dokazanom i profitabilnom biznisu, a davalac franšize bi svakako trebalo da svojim potencijalnim primaocima dostavi na uvid finansijske rezultate i uveri ih da se radi o biznisu u koji vredi ulagati. 

Mit # 4 – Franšiza mnogo košta

Mit da su sve franšize vrlo skupe dolazi upravo iz uverenja da treba uzimati isključivo svetski poznate brendove. Raspon cena za franšize je, zapravo, vrlo širok. Možda je preterano reći da svako može kupiti franšizu, ali je činjenica da na tržištu postoje sistemi koji nisu ni skupi ni zahtevni i da, samim tim, svako može da pronađe franšizu shodno raspoloživom kapitalu.

Ipak, kad procenjuju koliko treba uložiti u franšizu, potencijalni primaoci bi trebalo da uzimaju u obzir ne samo koliko novca treba izdvojiti za franšizne naknade i troškove otvaranja franšizne jedinice, već i koliko treba uložiti u nabavku robe, rentu, komunalije, plate i svakodnevne troškove poslovanja.

Mit # 5 – Samo iskusni preduzetnici mogu biti primaoci franšize

Ljudi koji razmišljaju o kupovini franšize verovatno će se suočiti s mitom da moraju imati poslovnog iskustva ili iskustva u preduzetništvu ako uopšte žele da se kandiduju za primaoca neke franšize. Međutim, velika prednost franšizne saradnje je upravo u tome što je pogodna čak i za ljude koji tek ulaze u preduzetništvo. Uostalom, obuka i podrška davaoca franšize jesu obavezni elementi saradnje, tako da i manje iskusni kandidati mogu postati izuzetni primaoci franšize – preduzetnici koji dobro rade i dobro zarađuju.

Naravno, postoje i franšize za koje je potrebno specifično poslovno iskustvo, veština ili znanje. Međutim, ovakvi zahtevi su po pravilu jasno istaknuti u franšiznoj ponudi i opisu sistema. Među najčešćim i najvažnijim kriterijumima za odabir franšiznog partnera uglavnom se navode motivisanost, spremnost za rad, posvećenost brendu i, naravno, finansijska solventnost.