Pravo na ekskluzivnu teritoriju

Ako uporedite ponude različitih franšiznih sistema, primetićete da davaoci franšize često naglašavaju i kolika bi trebalo da bude teritorija na kojoj ćete poslovati kao primalac franšize. Ako teritorija ne obuhvata područje čitave države ili regiona, ona može biti definisana i brojem stanovnika, odnosno, brojem potencijalnih klijenata/kupaca. Recimo, u franšiznoj ponudi može da stoji: „ovaj biznis je pogodan za gradove ili oblasti s najmanje 50.000 stanovnika“. Po pravilu, uz taj podatak se u ponudama navodi i da se vama, kao primaocu dotične franšize, garantuje „teritorijalna ekskluzivnost“. Šta to znači? U najkraćem, da nijedan drugi primalac franšize iz tog sistema neće imati pravo da otvori podružnicu na teritoriji koju će pokrivati vaš biznis (vaša franšizna poslovnica).

Garancija o teritorijalnoj ekskluzivnosti, u suštini, sprečava davaoca franšize da ustupi pravo za pokretanje još jedne franšizne poslovnice na teritoriji koja je „dodeljena“ vama. Međutim, to ne znači da vi automatski imate pravo da otvorite još jednu poslovnicu unutar te teritorije. Kao što ne znači da svi kupci/klijenti s te teritorije „pripadaju“ vama. Davalac franšize, jednostavno, ne može sprečiti primaoca franšize s jedne teritorije da posluje sa kupcima/klijentima koji se nalaze na teritoriji drugog primaoca franšize.

Zašto je teritorijalna ekskluzivnost važna?

Teritorijalna ekskluzivnost daje neku vrstu garancije, odnosno, sigurnosti primaocu franšize da će uspostaviti i imati kontrolu nad svojim tržištem. Nijedan vlasnik biznisa (franšize) ne želi da se profit sliva u kasu drugog vlasnika – u suprotnom, kakva bi uopšte bila tržišna korist od pristupanja dotičnom franšiznom sistemu? Pored toga što treba da obezbedi podjednake i poštene uslove za razvoj biznisa svakog od primalaca date franšize, teritorijalna ekskluzivnost bi trebalo da spreči i nepotrebne sukobe između franšiznih kolega, sukobe koji bi, recimo, mogli izazvati „rat cena“, a u konačnom ishodu, uticati na stabilnost sistema i brenda u celini. U tom pogledu je, svakako, primarni zadatak davaoca franšize da razumno i tržišno opravdano odredi teritoriju uticaja jednog primaoca franšize. U suštini, da nađe pravu meru – jer nema nikakve koristi, niti smisla, ako su franšizne poslovnice „na svakom ćošku“ i predstavljaju konkurenciju jedna drugoj. 

Ograničenja

Uvek pročitajte i proučite franšizni ugovor pre potpisivanja, kako biste bili upućeni u sve uslove, ali i moguća ograničenja koja se odnose na teritorijalnu ekskluzivnost.

• Ugovori o franšizi često sadrže klauzulu koja davaocu franšize daje pravo da povuče ekskluzivnost ili izmeni granice teritorije ako primalac franšize ne ispuni projektovane ciljeve ili prekrši ugovorne obaveze
• Ako na teritoriji koju pokriva franšiza dođe do većih demografskih promena, kao što je povećanje broja stanovnika ili potražnje za proizvodom ili uslugom, davalac franšize može zadržiti pravo na intervenciju i promeniti granice teritorije
• Takođe, određena ograničenja mogu biti nametnuta i lokalnim zakonima o zaštiti konkurencije, što zavisi od vrste franšize i njenog tržišnog udela u zemlji u kojoj posluje. Zakonska ograničenja se mogu odnositi na ciljano oglašavanje ili privlačenje kupaca na teritoriji drugog primaoca franšize (direktna pošta ili email). Imajte na umu da zakon o zaštiti konkurencije dopušta oglašavanje širih razmera, poput oglašavanja u štampanim medijima ili na društvenim mrežama.

Definisanje teritorije

Postoji mnogo načina na koji se može odrediti veličina ekskluzivne teritorije, a sve zavisi od modela franšiznog širenja. Teritorijalna ekskluzivnost može obuhvatiti čitavu državu – po pravilu ako se radi o master franšizi, ali se može odnositi i samo na jednu oblast, region, grad, gradsku opštinu ili jedan tržni centar – ako je u pitanju davanje jedinične (single unit) franšize. 

Određivanje teritorije će, pre svega, zavisiti od rezultata istraživanja tržišta i stepena razvoja franšiznog sistema. Na primer, kad ulaze na nova tržišta, veliki i dobro ustrojeni franšizni sistemi, kao što su lanci brze hrane, uglavnom daju master franšizu, to jest, traže jednog primaoca. To je, najčešće, snažna i iskusna lokalna kompanija koja može da obezbedi resurse, logistiku i infrastrukturu kako bi mrežu efikasno razvila na teritoriji čitave države. Drugi model, koji podrazumeva davanje jediničnih franšiza većem broju primalaca s pravom delovanja na manjim teritorijama, specifična je za franšizne sisteme s umerenim tempom širenja i postepenim osvajanjem tržišta.