Alal vera, Domaccini

Prodavnica Domaccini, u staroj beogradskoj četvrti Dorćol, prava je oaza najrazličitijih malih proizvođača hrane iz različitih krajeva Srbije. Tu su domaći sir i kajmak sa Ovčara, šampinjoni u vinu, ceđeni sokovi od aronije, borovnice, kozji sir u maslinovom ulju sa Fruške gore, pečenice, pršuta iz Vojvodine, ajvar iz Katrge, čačansko pečenje…Proizvode bira Marija Slović koja nije „običan“ trgovac, već vrstan poznavalac hrane jer je studirala tehnologiju animalnih proizvoda (meso, mleko i jaja), a uz to je međunarodni ocenjivač za standarde kao što su IFS (nemački standard) i BRC (britanski sertfikat), kao i standardnog HACCP-a, objavljuje portal sveonovcu.rs

Osim toga, Marija poseduje i svoju mlekaru na padinama Ovčara u kojoj se proizvode sir i kajmak – mladi i zreli.

Domaccini – kvalitetni proizvodi na jednom mestu

– Kako smo se sve češće susretali sa pitanjem prijatelja gde da kupe naš kajmak i sir, gde da pazare dobru, finu hranu, mi smo počeli da razmišljamo da otvorimo maloprodaju. Ali sam odmah znala da to mora da bude nešto drugačije od onoga što postoji na tržištu. Ideja je bila da okupimo ljude koji rade na sličan način kao i mi, odnosno, da nađemo poštene, male proizvođače koji zadovoljavaju zakonsku regulativu u pogledu proizvodnje hrane – kaže Marija Slović.

Mnoge proizvođače je upoznala upravo zahvaljujući svojoj primarnoj profesiji – kao tehnolog je prisutna u velikom broju raznih proizvodnih pogona, najčešće u ulozi ocenjivača. Iako svaki proizvod koji se nađe na njenim policama mora da proba, ne odlučuje na osnovu sopstvenog ukusa, već ocenjuje kvalitet. – Možda se nešto meni ne sviđa, ali je dobar proizvod i ima svoju ciljnu grupu. Drugi važan kriterijum je da proizvođač bude dobar čovek, i to se oseti u prvom razgovoru. Ukoliko uvidim da je pošten, znam da je mala verovatnoća da će da se bavi bilo kakvim prevarama u proizvodnji. Treće pravilo je da svaki poizvod mora da bude jasno i pošteno deklarisan, a bezbednost je ono što je osnov za sve navedeno – objašnjava ona.

Preduzetna čačanska porodica

Marija je odrasla u preduzetničkoj porodici. Njeni roditelji su u Čačku, odakle je poreklom, imali svoju farmu i već tri decenije poseduju radnju u kojoj prodaju meso i sir. Uzgojem stoke se više ne bave, dočekali su penziju i to im je postalo naporno, ali Marijina majka Dara i dalje vodi radnju u Čačku, a pečenje nabavljaju od najboljih čačanskih pečenjara. Za istim tim pečenjem vlada pomama i u Beogradu, pa je to jedan od proizvoda koji se jako lepo prodaje i u Domaccinima.

– Kada osećaš preduzetnički život, svaki posao radiš kao da je tvoj. I kada sam radila u jednoj mesnoj industriji, imala sam odnos kao da je to moj biznis, moja imovina. Ljudima je teško bilo da razumeju zašto se toliko dajem, zašto tako kad može lagodnije. To je, jednostavno, uticaj odrastanja u takvom okruženju. Kada se pojavila prilika da otvorim svoju proizvodnju, nisam imala dilemu da li ću moći, više sam se pitala kako ću logistički da se organizujem s obzirom da sam živela u Beogradu – kaže Marija.

I kako je otvorila mlekaru?

Te 2009. usvojen je Zakon o bezbednosti hrane koji je propisao dosta novina u pogledu obaveza proizvođača. Taj veliki zakon pratila su mnoga podzakonska akta, od kojih je jedan uređivao poslovanje u okviru poljoprivrednog gazdinstva. – Tada su se stvorile prilike koje ili ugrabiš ili propustiš – kaže Marija.

Naime, mlekarice od kojih su kupovali sir i kajmak za prodavnicu u Čačku nisu imale kapaciteta da se registruju i ispune zakonske propise. – Moja otac, iako tada već u penziji, bio je pokretač i motivisao me je da mi pokrenemo mlekaru. Ranije je već kupovao zemlju po Ovčaru te smo u zaseoku Dučalovići imali jedno seosko domaćinstvo i objekat od 100 kvadrata koji smo prilagodili zahtevima, i na taj način registrovali objekat u domaćinstvu – kaže Marija.

Mlekaru je podigla od svoje ušeđevine. Marija je prvih godinu i po dana provela u mlekari dok, kako kaže, nisu osvojili proizvodnju kajmaka.

– Do tada sam se najviše bavila mesom, o tome sam znala sve. Život te ipak usmerava gde ima smisla. Za kajmak bi mnogi rekli „šta je to, to svaka baba zna da napravi“. Istina, i ja sam odrasla na selu i gledala sam svoju baku kako pravi kajmak. Ali, ispostavilo se da nije to baš tako lako. Mleko je potpuno novi poligon znanja. U knjigama u to vreme, nije postojalo gotovo ništa o proizvodnji kajmaka. Odlazila sam od komšinice do komšinice i gledala šta koja radi. Videla sam mnogo zanimljivih stvari i najčešće vrlo različitih. Ne kaže naš narod džabe „Sto ljudi, sto ćudi“. Jedna komšinica je krstila mleko kad ga usiri da bi, kako kaže, dobilo energiju“ – kaže Marija kroz smeh.

Na kraju je usvojila svoj način rada. Znanje je nesebično podelila na blogu – proizvodnja kajmaka – korak po korak.

– Nikad nije moguće potpuno iskopirati ovakav proizvod, a ja sam želela da ljudima koji kreću u ovu proizvodnju donekle olakšam. Ovde posebno mislim na mlade ljude koji bi da ostanu na selu, njima je znanje kako da od svoje sirovine naprave proizvod – najdragocenije – kaže Marija.

Sir i kajmak prodaju kroz svoje dve radnje, a ostali kupci im najčešće dolaze iz užičkog kraja i to su uglavnom oni koji, kako kaže, prepoznaju razliku između „čistog“ kajmaka i onog koji ima određene dodatke.

Kajmak od mleka, soli... i ničega više

– Od lepog, planinskog mleka može da se dobije ipak mala količina kajmaka, svega četiri odsto. To znači od 100 litara mleka četiri kilograma kajmaka. Finansijski, to nije isplativo. Industrija hrane je smislila da se dodaju razne stvari da bi se krajnji ishod poboljšao i proizvodnja bila isplativija. Nemam ništa protiv tehnološki opravdanih doza i odobrenih dodataka, ali ono gde nastaje problem je što tih informacija nema na deklaraciji. Sve što nije na deklaraciji, a nalazi se u pakovanju, smatra se prevarom u vezi sa hranom – objašnjava Marija.

– Često se susrećemo sa pitanjem zašto je naš kajmak za nekoliko stotina dinara skuplji nego neki drugi, iz okolnih gradova. Skuplji je jer je od mleka. Skuplji je jer ga dobijamo malo. Skuplji je jer u njemu sem mleka i soli nema ničeg drugog. Mnoge smo kupce izgubili, ali imamo svoj poligon, a to su oni koji primećuju razlike, koji možda ne znaju što, ali vide kako se pravi kajmak ponaša u lepinji sa pretopom, a šta se događa sa kajmakom sa dodacima. Vide kako mladi kajamak u vitrini bude mlečan, a kako izgleda sa dodacima. Razlike su jasne – dodaje ona.

Potrošačima savetuje da ne gledaju šta piše krupnim slovima na etiketi, jer to mogu da budu marketinški trikovi, već da čitaju deklaraciju i sastav. – Deklaracija je takva da opadajućim nizom mora da bude napisan sastav, pa prvo ide ono čega ima najviše, a na kraju onoga čega ima u tragovima – objašnjava ona.

Dalji planovi….

Tokom korone se pokazalo da je trgovinu gotovo nemoguće razvijati bez onlajn prodaje te su Domaccini dosta investirali u onlajn prodavnicu. Zahvaljujući tome, prodaja se nije zaustavljala ni tokom policijskog časa prošle godine, a onlajn prodaja im znači i sada kada se uvode strožije mere.

Osim toga, u potrazi su za novom lokacijom za prodavnicu, a planiraju da prošire i mlekaru, jer sve što naprave – prodaju.

Mladi se neće masovno vraćati na selo

– Život na selu je težak. A savremeni mladi čovek sve hoće, ali ne i težak život. Možda će se na selo vraćati oni koji mogu da rade „na daljinu“, a da uživaju u selu i, eventualno, gaje nešto za sebe. Ali ne i da se bave poljoprivredom i žive od toga. Drugi problem života na selu je infrastruktura. Država ili neko drugi mora da napravi osnovu za pristojan život, ono što su sela nekada imala: školu, dom kulture, banku, poštu, kvalitetan internet – veruje Marija.

Šta radi sa sertifikatima koje poseduje?

Sertifikate koje poseduje Marija Slović ima svega nekoliko ljudi u Srbiji. Takvi sertifikati potrebni su firmama koje hoće da izvoze ili proizvode robne marke za velike trgovce. Takva proizvodnja zahteva mnogo laboratorijskih analiza, kontrola, sledljivost.

– Dolazim u inspekciju fabrike da vidim da li ta fabrika zadovoljava evropske standarde. Sertifikat izdaju evropske organizacije. Velika je odgovornost, ali kad posedujete znanje, znate na koje rizike da obratite pažnju. Dešavalo se da ne mogu da izdam saglasnost da se izda sertifikat. Jedan klijent nije mogao da dokaže sledljivost i dogovorili smo se da dođem ponovo za šest meseci. Bilo kakve manipulacije se ne isplate jer tim proizvođačima može da se desi da im vrate ceo kontigent ukoliko utvrde da nešto nije u redu. Tako da im praktično pomažem da se tako nešto ne desi – objašnjava ona.