Biznis bez ostatka

još fotografija

1/4

Da bi se danas postigao uspeh u svetu gastronomije i ugostiteljstva, nije dovoljno samo izaći na tržište s neobičnim ili originalnim konceptom. Važno je, pre svega, da koncept bude finansijski održiv. Jedna od takvih gastronomskih priča dolazi iz Letonije – radi se o gastro barovima EasyBeer i EasyWine, koji se kroz franšizni model poslovanja već par godina razvijaju i van granica domaćeg tržišta.

Pored „matičnih“ restorana u Rigi, Easy Wine postoji i u Tbilisiju (Gruzija), a tokom ove godine otvorena su i dva restorana u ovom delu Evrope. Prvo je sredinom avgusta 2019. franšizni Easy Beer otvoren u Kopru u Sloveniji, dok je u novembru franšizni Easy Wine počeo s radom u Mađarskoj u Budimpešti.

– Easy koncepti bi vrlo lako mogli da uspeju svuda u Evropi. Zato se naša potraga za novim partnerima, primaocima franšize, nastavlja. Zainteresovani smo, svakako, i za zemlje ovog regiona – kaže Juris Roganovs, franšizni menadžer zadužen za međunarodni razvoj ovih brendova.

Po čemu se, dakle, Easy gastro barovi razlikuju od drugih franšiza? – Osnovna razlika je u pametnim rešenjima i IT sistemu koji je omogućio samouslugu i automatizaciju gotovo svih procesa, ali i potpunu kontrolu potrošnje, plaćanja, programa lojalnosti i, što je vrlo važno, zaliha. Naime, kako se svaki mililitar natočenog pića precizno beleži, tako vlasnik bara uvek zna koliko čega „ima na stanju“ – sumira Roganovs. 

Ovaj biznis je, objašnjava dalje, postavljen tako da se većina procesa odvija automatski. U praksi to znači da gost, prvo, dobija magnetnu karticu s virtuelnim novcem, pomoću koje može da natoči i plati bilo koje piće sa specijalnog „zida sa pićima“. Za precizno odmeravanje natočenog pića, koristi se automatizovani sistem za točenje i doziranje, ali i regulaciju pene, ako se radi o pivu.

– U klasičnim restoranima, gost može da poruči najmanje jednu čašu vina ili malo pivo, ali ne manje od toga. Vlasnika, u suštini, ne zanima hoće li gost popiti količinu koju je naručio, jer će, svejedno, to morati da plati. U Easy baru, pak, gost može sebi da natoči pića onoliko koliko želi, pa bilo da se radi i o minimalnim količinama, tek za degustraciju. Idealno za ljude koji žele da probaju nekoliko vrsta vina ili piva. Samo natočena količina određuje cenu, a sve se plaća na kraju večeri – objašnjava Roganovs i dodaje da je ovo dobra vest i za sve buduće primaoce franšize. – Praksa pokazuje da ovakva širina izbora, samousluga i način plaćanja pospešuju potrošnju. Što je potrošnja veća, veća je i zarada – kaže Roganovs.

U Easy Beer-u se nudi oko 200 različitih piva, u Easy Wine-u oko 100 vina, različitih cenovnih kategorija. Uz svako piće, nudi se i odgovarajući gurmanski obrok. Meni uglavnom ugađa širokoj bazi potrošača, a jedan deo je uvek rezervisan i za ukuse lokalne kuhinje.  

Zahvaljujući automatizaciji točenja i plaćanja, primalac franšize može da računa i na manje briga oko osoblja, ističe Roganovs. – Uz samouslugu, vlasnik bara ne mora da zaposli armiju konobara. Međutim, ne samo što se smanjuju troškovi vezani za zaposlene, već i problemi oko traženja odgovarajućeg osoblja, što je trenutno problem s kojim se suočavaju preduzetnici iz gotovo svih branši – kaže Roganovs. 

Za preduzetnike koji se odluče na kupovinu Easy franšiza, olakšica će biti i to što su svi poslovni procesi detaljno opisani i uneti u operativni priručnik, što su razvijeni i testirani razni alati za podršku, kao i programi obuke. Od primaoca franšize se zato i ne traži da ima iskustva iz oblasti gastronomije ili vođenja restorana. – Sva potrebna znanja primaoci će steći kroz obuku. Oni samo treba da gaje ljubav prema dobroj hrani i piću i da imaju razvijene socijalne veštine. Sve ostalo je naša briga – kaže Roganovs.

Mesta s velikim protokom ljudi, kaže naš sagovornik, idealne su lokacije za Easy koncepte – to mogu biti šoping molovi, aerodromi, mesta u centralnim gradskim zonama, ali i destinacije koje privlače turiste ili lokalno stanovništvo. Preporučuju se lokali od 150 do 500 m2. Koliko, pak, novca treba investirati u pokretanje franšizne jedinice, zavisi od više faktora – troškova uređenja prostora, depozita za zakup, potrebnih dozvola. Tipičan Easy restoran, međutim, zahteva ulaganja od 150.000 evra pa naviše, ali, osim poslovnog znanja (know-how) i obuke, ovaj iznos pokriva opremu i softver potreban za pravilno funkcionisanje svih procesa u restoranu. Primalac franšize može da očekuje povraćaj investicije za 14 do 30 meseci.

Autor

Nataša Bogojević

saradnik