KFC franšize i u Pekingu

Veliki fast-food brendovi su u „konstantnom ratu“, boreći se za prevlast više-manje na svim tržištima na kojima posluju. Ako je suditi prema broju restorana, prometu i profitu, onda je, za sada, u Kini najpopularnija „zapadnjačka“ brza hrana – pržena piletina iz Kentakija – piletina koja je širom sveta poznata kao – KFC. Zanimljivo je da je američki fast-food lanac početkom ovog milenijuma u Kini imao samo 20 restorana, a da ih u ovom trenutku ima više od 4.500 – i to u više od 650 gradova širom zemlje. Kompanija, međutim, planira da mrežu proširi i tako što će početi da daje franšize u velikim gradovima sa više od milion stanovnika, što uključuje i Peking. Glavni grad Kine će, tako, tek ove godine dobiti prve franšizne restorane omiljenog američkog lanca  brze hrane. 

To znači da bi zainteresovani investitori i primaoci franšize trebalo da obezbede najmanje 2 miliona juana (oko 250.000 evra) za početnu investiciju, međutim, nezvanično, taj iznos bi morao biti dva do tri puta veći. Početna investicija bi pokrila renoviranje i opremanje lokala, kao i obuku zaposlenih za rad u restoranu. Pored toga, primalac franšize bi trebalo da izdvoji i 300.000 juana (3.500 evra) za ulaznu naknadu, kao i da kasnije odvaja 6 posto od prihoda za redovnu nakanadu i 5 posto za marketing. Primaoci, s druge strane, ni bi morali da traže ili grade nove objekte, jer će dobiti na upravljanje postojeće KFC restorane koji već više od dve godine rade s dobitkom. 

Analitičari kažu da je ovaj potez KFC-a pre svega odgovor na odluku njegovog najvećeg rivala – McDonald's-a, koji je početkom ove godine i sam počeo da daje franšize u kineskim metropolama, Šangaju i Šendženu.

Međutim, neverovatan rast mreže i uspeh KFC-a u Kini, posebno u poslednjoj deceniji, bio je podjednako uslovljen i „širim okruženjem“ – demografskim i ekonomskim prilikama koje su menjale uslove poslovanja u Kini – ali i fleksibilnom razvojnom strategijom same kompanije, koja se prilagođavala okolnostima i vremenu. 

KFC je prvi put na tržište Kine ušao još sedamdesetih godina prošlog veka, ali je samo posle dve godine bio primoran da zatvori sve svoje restorane. Kada je krajem osamdesetih po drugi put ušao na ovo tržište, poučen sopstvenim greškama, menadžment se smišljeno odlučio za joint venture sa respektabilnim državnim kompanijama. Krajem devedesetih, osnažen i s podrškom državnog establišmenta, KFC je uspeo da se u potpunosti osamostali, a zatim i pređe na drugi, do tada skoro nepoznat model razvoja u Kini – franšizing. Kompanija je iskoristila rastuću srednju klasu, koja je ne samo generisala veći broja potrošača, već i mnogo veći broj ljudi koji su želeli da pokrenu samostalan posao – a u krajnjem slučaju – postanu primaoci franšize.

Uspeh KFC-a na najmnogoljudijem tržištu sveta možda, zapravo, najviše leži u njegovoj spremnosti na prilagođavanje. Osim toga što je odlučio da kompaniju u Kini vode visokoobrazovani, uspešni lokalni menadžeri, „osnovni proizvod“ je u potpunosti prilagođen ukusima lokalnih potrošača. Tako se uz čuvenu prženu piletinu pukovnika Sandersa može naručiti i nekoliko tipičnih kineskih jela sa svinjskim mesom i povćem, kao što se uz svaki obrok dobija i supa, a kao dodatak glavnom jelu - pirinač ili rolnice s povrćem.

Čak i kada je franšizing u pitanju, KFC je igrao na sigurno. Prve franšizne restorane američki lanac je otvarao u gradovima sa manje stanovnika – u kojima konkurencija i nije bila izražena, i u kojima je, samim tim, bilo neuporedivo lakše razvijati posao i kontrolisati brend. Pored toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da je KFC, u duhu već pomenute prilagodljivosti, u određenim regijama smanjivao ulazne naknade i time značajno povećao broj primalaca franšize, i posledično, broj restorana.

Pažnja sa kojom se KFC posvećuje poslovanju u Kini nimalo nije neopravdana, naprotiv. Činjenica da skoro polovinu ukupnih prihoda KFC ostvari samo na ovom tržištu – govori dovoljno sama po sebi. Naročito kad se uzme u obzir da danas pod KFC brendom posluje više od 18.000 restorana u 115 zemalja širom sveta.