Neobična cvećara Maje Bohosjevič

Po nekom nepisanom pravilu, glumci uglavnom otvaraju restorane ili kafiće. Vi ste se ipak odlučili za cvećaru. Zašto?
Maja Bohosjevič: To se, u stvari, desilo sasvim slučajno. Uopšte nismo planirali da pokrećemo privatni biznis – i verenik i ja smo već imali izgrađene karijere u drugim branšama. Tomaš je iz poslovnog sveta, moj posao je čisto umetnički. Na koncept da se buketi cveća aranžiraju i dostavljaju u elegantnim kutijama naišla sam u inostranstvu. Bila sam oduševljena, tako nešto nije postojalo u Poljskoj. Međutim, bila je to tek očaranost idejom, bez ikakvog poslovnog potencijala u mojoj glavi. U akciju je, međutim, stupio moj verenik, dokazani biznismen, koji je odmah rekao: „Pošto ovakvog proizvoda nema u Poljskoj, zašto da ne budeš prva na tržištu?“ Ja, inače, ne verujem u biznis koji se pokreće samo zbog novca. Pre svega, mora da postoji ljubav, strast, želja da se radi nešto što te čini srećnim, što ti se dopada. Tek posle toga dolazi profit. Srećom, cveće je moja strast!

Ako se vodite samo svojim pasijama, lako se može desiti da bankrotirate i do kraja života otplaćujete dugove. Za biznis je potreban solidan plan...
Maja: Istina, nije svaka strast profitabilna. Sigurno ne možeš da zaradiš novac tako što ćeš kupovati luksuzne torbe (smeh). Ozbiljno, daleko od toga da ovom poslu nismo prišli analitički. To je, uostalom, Tomaševa „teritorija“. On ima tu neverovatnu sposobnost da u trenutku prekriži sve prednosti ovog biznisa i napiše listu razloga zašto je osuđen na propast – a zatim da, posle samo par minuta, napravi biznis plan po kome će taj isti posao, prethodno osuđen na neuspeh, doživeti procvat.
Tomaš Kvašnjevski: Graditi biznis znači da ste objektivno i pomno sagledali sve aspekte tog koncepta. Sa svim pozivitnim i negativnim stranama. Ponekad je to jako teško. Kad analizirate nešto što radite, teško je ostati kritičan. Ljudi uglavnom prave kardinalne greške kada se fokusiraju samo na pozitivne strane. A problemi će se pre ili kasnije pojaviti, tako da je bolje biti spreman nego iznenađen.

Jeste li istražili tržište pre nego što ste otvorili cvećaru?
Maja: Bilo je to teško izvesti. Odlučili smo, jednostavno, da pitamo svoje prijatelje i rodbinu da li im se sviđa ovako upakovano cveće i koliko bi bili spremni da plate za to. Pošli smo od pretpostavke da svako s vremena na vreme kupi buket cveća. Ako ne baš svake nedelje, ono bar za posebne prilike: rođendane, 8. mart, Dan zaljubljenih, godišnjicu braka... Međutim, moram da priznam da me je sama pomisao da nećemo imati dovoljno klijenata ozbiljno plašila. Ruže moraju da se naručuju svakog dana, od svake boje po 200-300 komada. Ako ih ne upotrebimo za dva dana, moramo da ih bacimo. A s time i hiljade zlota dnevno. Računica je laka, zamislite, onda, koliko se gubi mesečno. Zato smo, na samom početku, uzimali najmanju moguću količinu cveća. Na sreću, vrlo brzo smo počeli da primamo velike narudžbine, a klijenti su uglavnom bile kompanije. Sa ovakvim konceptom, bili smo prvi u Poljskoj, a onda su se pojavile i druge cvećare – koje su nas zdušno kopirale. Što je veliki kompliment. Mi smo već imali dobro izgrađenu poziciju na tržištu tako da nismo morali da se plašimo konkurencije. Čak nas je zabavljalo koliko su se trudili da im i logo i ime budu slični našem...
Tomaš: Konkurencija gradi tržište. Kako potreba raste, tako više ljudi svraća u našu radnju. Ljudi prvo vide cveće u kutijama, onda počnu da se raspituju, pretražuju internet, gledaju koji su brendovi najbolji... Mi imamo jaku PR podršku, ulažemo mnogo u marketing, pozicioniramo se kao ekskluzivan brend. Za sada, to dobro radi.

Koliko je vremena bilo potrebno da se posao „zahukta“?
Maja: Na samom početku sam rekla: „Tomek, izračunaj koliki će biti troškovi i odredi koliko ćemo morati, i koliko dugo, da ulažemo u ovaj posao da bismo uopšte opstali.“ Preračunali smo da će nam trebati od šest do osam meseci pre nego što Flower Store počne da posluje u plusu. Ispostavilo se da nijednog meseca nismo morali da dodajemo ni paru!
Tomaš: Iako smo sve troškove uračunali još na početku, trudili smo se da poslujemo na „minimumu“. Poznato je da je svaki početak težak, mnogo novca odlazi na PR i marketing. U našem slučaju, međutim, „zaduvali“ smo se jako brzo.

Radite zajedno. Da li to utiče na vaš privatni život?
Tomaš: Zaduženja smo tako srećno podelili, prema sklonostima i karakteru, da se u svemu, zapravo, savršeno dopunjujemo.
Maja: Da, vrlo smo precizno podelili zadatke. Ja sam zadužena za marketing, vizuale, odnose s javnošću i medijima, društvene mreže. Tomaš je, s druge strane, zadužen za samu organizaciju posla. On ima mnogo više iskustva, vodio je biznise koji su neuporedivo ozbiljniji od jedne cvećare. Naravno, imamo i nesuglasica, ali je važno da lako dolazi do pomirenja. Postoje stvari oko kojih moramo oboje da se složimo, i one o kojima svako slobodno donosi odluke. Mogu da pitam Tomaša da li se slaže s tim, a onda mu se zahvalim na mišljenju i uradim po svom, jer je to moj posao. I obrnuto.

Da li redovno dolazite u cvećaru?
Maja: Svakako, mora se. Ne postoji biznis koji „sam sebe vodi“. Naravno, nije to tako rizičan posao kao vođenje restorana, ali zahteva stalni nadzor. Iako većinu stvari možemo da radimo „izdaleka“, ne prođe ni dan a da ne svratimo u radnju. Ako ništa drugo, bar da se uverimo da je sve čisto, uredno i da su sve mušterije propisno uslužene.