Ljubav u osnovi biznisa

A sve je poteklo iz njene velike ljubavi prema pravljenju kolača. Iako je trebalo da ode u Italiju na master studije, jer joj je majka poreklom iz te zemlje, Tijana je, spletom okolnosti, odustala od te ideje da bi se, punog srca i bez imalo kajanja, posvetila – pravljenju kolača. Nije ni sanjala da će jednog dana ovaj „hobi“ prerasti u ozbiljnu poslovnu priču.

– Oduvek sam volela kulinarstvo, posebno pravljenje kolača. U mojoj kući je uvek bilo pripremljenih poslastica. Jednom prilikom, baš dok sam spremala diplomski, svratio je jedan prijatelj da uzme neke papire, a ja sam mu uz to zapakovala i kolače. Te kolače je probao i njegov prijatelj Marko, koji je u to vreme radio kao menadžer jednog restorana. Pošto nije skrivao oduševljenje, odmah mi je predložio da kolače pripremam za taj restoran – i ja sam pristala – priča Tijana kako je sve počelo. Inače, „taj“ Marko će kasnije postati njen suprug , a biznis, koji se u tom trenutku tek nazirao, nastaviće da razvijaju zajedno. No, da se vratimo da početak...

Napravila je nekoliko vrsta kolača za probu koji su se svideli Marku i započela saradnju s restoranom kojim je on upravljao. – Tog dana sam već odlučila da neću otići na postdiplomske studije u Italiju. Toliko sam volela da pravim kolače da sam bila sigurna da opcija debakla u ovom slučaju ne postoji – kaže ona.

Radionica bez „izloga“, ali sa dobrim glasom

U maju 2008. otvara firmu Tintolino, nazvavši je po nadimku koji je dobila još u srednjoj školi. Nakon prvog posla, otvorila su joj se vrata mnogih ugostiteljskih objekata u Beogradu – Pevac, Pastis, Majdan, lanac Coffee Dream. Prva radionica od četrdesetak kvadrata nalazila se na Bežanijskoj kosi i u njoj su radili sada već njen suprug Marko, ona i još jedna radnica. – Radili smo 24 sata. Uprkos tome, to mi je bio najlepši period života – kaže ona s osmehom.

Radionica je u početku radila „bez izloga“. Jedini prozor u svet bio im je internet – sajt, Facebook, a kasnije i ostale društvene mreže. Tintolino se pozicionirao najviše, kako Tijana kaže, među klijentima koji su želeli da plate dobar proizvod .

– Naš koncept je tada, kao i danas, bio da ne pravimo industrijski proizvod, već da sve bude potpuno domaće. Zbog toga smo i sami birali klijente koji su to umeli da prepoznaju. Nismo ni želeli da previše širimo broj klijenata, jer smo upravo hteli da ostanemo radionica domaćih, kvalitetnih kolača – objašnjava Tijana.

Konstantno su ulagali u opremu, mašine, redovno su posećivali sajmove poslastičarstva i dekoracija kako bi pratili trendove u toj oblasti.

Tintolino, međutim, pravu slavu stiče 2010, kada počinju da prave i torte. Svaka njihova torta, bilo da je rođendanska, svadbena, „korporativna“ – pravo je malo umetničko delo.

Da sve bude slatko – Dolce

Sledeći razvojni korak je bilo otvaranje maloprodajnog objekta, kafe-poslastičarnice Dolce. Prva je otvorena u Krunskoj ulici na beogradskoj opštini Vračar u aprilu 2015, a druga u Ulici Strahinjića bana u oktobru 2017. Kao što s puno ljubavi prave kolače, tako su prišli i opremanju lokala. Svaki detalj je pažljivo osmišljen: šoljice i vaze s logotipom firme, šankovi izrađeni od punog drveta, specijalno dizajnirane stolice „s ušima“, pastelna boja nameštaja i živopisna dekoracija zidova.

Da ništa ne prepuštaju slučaju, dokazuje i to što su pre otvaranja lokala, kako kaže Tijana, uradili ozbiljno istraživanje tržišta na mikro lokaciji. – Istraživali smo kroz fokus grupe, koje su činili i naši posetioci, ali i oni koji nisu bili naši gosti, a sve stavove smo uvažili prilikom otvaranja lokala. Isto smo ponovili pred otvaranje lokala na Dorćolu. Oba lokala su prepoznatljiva i u stilu Dolce kafe-poslastičarnica, ali je svaki prilagođen mikro sredini. Na Dorćolu ima mnogo više mlađe populacije nego na Vračaru, a oni ne vole previše luksuznih detalja. Tamo smo čak i dizajn vitrine sveli i prilagodili urbanijem stilu. Sve smo radili jako temeljno – kaže Tijana.

U poslastičarnicama Dolce prodaje se oko 40 vrsta kolača, raznih vrsta komadnih kolača, sitnih kolača, kolača za decu – mini-korneti filovani kremovima, makaronsi, cake pops (kolači na štapićima), rolnice. Pored kolača, u ponudi su i torte, ali kako kaže Tijana, program je svedeniji od onoga koji nude za neke posebne prilike. Kolači se mogu i poneti, što njihovi kupci često i čine. – Kada idu na slave, rođendane ili svadbe, ljudi vole da ponesu kolače i torte – kaže ona.

Pored slatkog programa, koji osim kolača uključuje i sladoled, u kafe-poslastičarnicama Dolce se može i doručkovati – na meniju su kiš, sendviči, kroasani, zdravi obroci s čija semenkama, narom, bademima i bananom ili mangom, kokosom. Mogu se popiti i hladno ceđeni sokovi, ali i mnoge druge vrste toplih i hladnih napitaka.

– Kada smo otvorili svoju poslastičarnicu, počeli smo da sužavamo broj klijenata koji su prodavali naše kolače. Trenutno, sarađujemo sa lancem Kafeterija za koji namenski pravimo kolače, i te poslastice su istog kvaliteta kao u našim objektima. Pored Kafeterije, radimo i sa nekoliko igraonica koje žele da ponude kvalitetan proizvod. Kompromisa nema, stojimo iza naših proizvoda koji se prave od najkvalitetnijih sastojaka. Mi, na primer, ne stavljamo margarin, već puter, koristimo badem, pistaće, lešnike, što svakako diktira i cenu, ali, srećom, postoje igraonice koje žele da ponude premijum proizvod – objašnjava ona i dodaje: – Sve što sam radila, radila sam iz srca i ljubavi i imala sam sreću što sam mogla da živim od toga.

Njihovi uobičajeni gosti su, kako ona to kaže, „divni ljudi različitih starosnih dobi“ – od najmlađih do najstarijih.

Nedostatak dobrih kadrova

U međuvremenu, radionica Tintolino se preselila u prostor od 150 kvadrata na Voždovcu. U radionici i poslastičarnicama je zaposleno 40 ljudi.

Iako se, u suštini, u svom poslovanju nema na šta požaliti, Tijana ipak primećuje da je veliki problem to što ne postoji dovoljno dobre radne snage, a, kako kaže, mladi i nisu nešto naročito zainteresovani da uče. Stoga, mnogo ulažu u edukaciju i obuku poslastičara. – Nadam se da ćemo uskoro imati ozbiljne ugostiteljsko-hotelijerske škole, kao što je to bilo nekad. Sa svoje strane, želim da dam šansu mladima, ali ne vidim kod njih naročito veliko interesovanje i predanost. Uvek sam polazila od sebe, i bez obzira što sam udarila u svaki zid, saplela se na svaki stepenik, i dalje sam puna entuzijazma. Valjda bih zato i kod drugih volela da to osetim. Dovodili smo iskusne šefove i ozbiljne poslastičare iz Italije da drže obuke našim zaposlenima, da prezentuju nove recepture, nove forme proizvoda, novu tehnologiju proizvodnje. Trudimo se da pružimo dobru edukaciju, da držimo korak sa svetom i motivišemo mlade da se usavršavaju i napreduju – kaže ona.

Franšiza? Da!

Tijana kaže da je sve stvarala i gradila planski jer je oduvek imala ideju da svoj koncept jednog dana ponudi kroz franšizu. – Naša ideja je bila da otvorimo tri-četiri svoja lokala u Beogradu, dobro testiramo sam koncept i onda ga ponudimo kroz franšizu. Već su nam stizali upiti, najviše iz Dubaija, ali i zemalja regiona, Crne Gore, Makedonije. Međutim, kao što smo sve radili korak po korak, tako će biti i sa franšizingom. Nigde ne žurimo, temeljno i pažljivo ćemo razvijati i tu priču – kaže ona i dodaje da misli da Dolce može da radi, pre svega, u većim gradovima.

– Pre nego što smo otvorili svoje poslastičarnice, radili smo ozbiljna istraživanja tržišta i pokazalo se da platežna moć i navike ljudi određuju uspeh ovog koncepta. Mi ne želimo da pravimo kompromis što se tiče kvaliteta naših proizvoda, jer smo po tome i postali prepoznatljivi – kaže ona.