Svako je kovač svoje sreće

Šokšići su četvoročlana porodica – Gordana i Vojislav sa sinovima Mirkom i Goranom vode imanje, i kao svi koji žive od zemlje, rade od jutra do mraka, ali, kako se čini, sa mnogo zadovoljstva... Kažu da su sami birali svoj put i da se nikada nisu pokajali. A kada su te 2007. na zemlji u svom rodnom selu zasadili prve leje organski gajenog povrća, oni su, zapravo, prihvatili tek jedan „izazov više“.

Organskih proizvođača u Srbiji i danas ima relativno malo – prema zvaničnoj statistici iz 2015, 2.000 poljoprivrednika se bavi organskom proizvodnjom, a učešće ove proizvodnje u ukupnom zemljištu je jedva 0,44%. Nije teško zamisliti koliko se malo poljoprivrednika ovim vidom proizvodnje bavilo – pre deset godina. Ipak, kada su Šokšići odlučili da na svoja 22 ara zasade kulture koje će odgajati po načelima organske proizvodnje, nisu ni slutili da će stići do onoga što imaju danas – na sedam hektara zemlje uzgaja se 30 vrsti povrća i desetak vrsti voća, sezonski unajmljuju 10-15 radnika, dok dva-tri radnika svakodnevno pomažu na imanju. Poznati su i cenjeni organski proizvođači, sa željom i ambicijom da posao šire i dalje.

U početku su proizvodili za sopstvene potrebe, vodeći, kako kažu, paralelan život. – I suprug i ja smo u to vreme još uvek bili zaposleni, imali poslove u državnim službama, živeli u Zrenjaninu. Njive su se merile u arima, a od mehanizacije skoro da nismo imali ništa – priseća se Gordana Šokšić. – Međutim, hteli smo da pokušamo da na jedan neuobičajen način zaradimo za sebe i svoju porodicu. Mi smo i sami promoteri zdravog života i zato nam je organska poljoprivreda bila idealan i logičan izbor – jer ne ugrožavate životnu sredinu, ne zagađujete zemljište, gajite zdrave kulture, bez pesticida i hemikalija... – objašnjava šta ih sve je motivisalo.

– Kada smo došli do „prelomne tačke”, kad je sve ovo postalo ozbiljno, ja sam prva napustila svoj posao u sudu. Bio je to veliki korak. Ali, danas, kad razmišljam o počecima, shvatam da je svako kovač svoje sreće i da svojim životom treba sam da upravlja. Mi smo u ovome pronašli nezavisnost, mogućnost da živimo bez stresa i straha – priča Gordana Šokšić. Dobra okolnost je da su imali sve preduslove za organsku proizvodnju – njihove parcele su bile smeštene daleko od velikih industrijskih zagađivača i intezivnih poljoprivrednih zasada, a uz Tisu, koja protiče kroz selo Taraš, uvek su imali vode za zalivanje na pretek.

Međutim, iako su čitavog života, po potrebi i svojim mogućnostima, radili na zemlji, o organskoj poljoprivredi su morali štošta da nauče. U tome su im, kako kaže, najviše pomogle kolege. – Bili smo i na raznim edukacijama, seminarima, čitali smo i proučavali sami, ali, kao i za sve u životu, na kraju je bilo presudno iskustvo. Iskustvo je ono kroz šta najbolje učite. Meni su zato i veoma pomogla iskustva mojih dragih kolega, organskih proizvođača. Kad god sam imala nedoumicu, ja sam mogla nekog da pitam. A sad mi rado delimo savete drugima – kaže Gordana. Prvi sertifikat o organskim proizvodima dobili su 2009. i od tada ga svake godine obnavljaju. U obavezi su i da redovno rade analize na ostatke pesticida. – Što je dobro! – kaže Gordana Šokšić – kupci su na taj način 100% sigurni da ono što kupuju – zaista vredi. Imaju dokaz da je hrana kvalitetna i zdrava – dodaje ona.

Prvi i najpouzdaniji kanal prodaje im je organska pijaca u Bloku 44 na Novom Beogradu, koja im je i bila „odskočna daska“. – Kupci su nas tako upoznali, stekli poverenje u naše proizvode – kaže Gordana. Iako je najlakše prodavati na pijaci, Šokšići su ušli i u nekoliko trgovinskih lanaca, što je neuporedivo zahtevnije, ali su i po tom pitanju spremni da napreduju. Isprva su svoje proizvode prodavali u Univerexportu, sada se nalaze i na policama Idee i SuperVera. Pregovaraju i sa drugim velikim trgovcima, a naročito im je imponovalo kada su im na prvom sastanku u jednom lancu rekli da ih „odavno čekaju“.

Da je organska proizvodnja sada jedini životni put Šokšića, potvrđuje i to što su se Gordana i Vojislav pre četiri godine preselili u Taraš. Sinovi su, kako sami kažu, neko vreme razmišljali i o drugim zanimanjima, ali kada su „sve stavili na papir“, shvatili su da organska proizvodnja može da bude i njihova budućnost. Danas, Mirko je diplomirani inženjer organske poljoprivrede, mlađi Goran je student treće godine Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu – na istom smeru. Obojica su od samog početka uz roditelje, učestvuju podjednako u razvoju i podizanju farme. Osim što pomažu u proizvodnji i staraju se o mehanizaciji, zajedno rade i na pakovanju, distribuciji, marketingu. Kao „mlade snage“ ovog porodičnog biznisa, zaduženi su i za digitalni marketing i porudžbine koje stižu preko sajta farme ili Facebook-a.

Bez ulaganja, nema napretka

Organska proizvodnja je, bez sumnje, jedna od najperspektivinijih grana poljoprivrede u Srbiji. I pored toga što se ovom vrstom proizvodnje još uvek bavi mali broj ljudi, ohrabruje činjenica da se samo u poslednje dve godine površina zemlje pod organskom proizvodnjom gotovo udvostručila. Kako, međutim, potvrđuju i stručnjaci, prostora za rast itekako ima – i za organske parcele i za nove proizvođače. – Ne mogu da kažem da je lako baviti se ovim poslom. Naravno da se radi, ali, ako bolje razmislite, svoj ste na svome, u prirodi... Mnogo se lakše, lepše, kvalitetnije živi. Pri tom, možete i da zaradite, obezbedite pristojnu platu kao kada biste radili u nekoj firmi – potvrđuje Gordana.

Organska proizvodnja je specifična i po tome što ima mnogo ručnog rada, naročito kada je zaštita biljaka u pitanju, što može da bude jedan od razloga zašto se ljudi teže odlučuju za ulazak u ovaj posao. Pored toga, lista dozvoljenih preparata, koji su apsolutno neškodljivi, prilično je kratka. – Naša lista, međutim, nije usaglašena sa Evropskom unijom, i mnogi preparati koji se koriste u Evropi kod nas nisu dozvoljeni, bez obzira što su bezbedni. Jednostavno, zakonski nisu regulisani, tako da se odabir svodi na postojeće. Ipak, bila sam u radnoj grupi za pravljenje nove liste, i mogu reći da je napravljeno par dobrih koraka, uvedeni su novi preparati, pa će i nama biti lakše sačuvati biljke – priča Gordana Šokšić.

Izazovi, s druge strane, s tim ne nestaju. Sa ovim obimom proizvodnje, ali i reputacijom koju su izgradili, svesni su da kupci i tržište od njih i dalje očekuju ono na šta su navikli – kvalitet i kontinuitet. Ako žele da napreduju, prema rečima naše sagovornice, moraće i da ulože. Prva velika, i u ovom trenutku ključna investicija, jeste hladnjača. – Naše krtolaste kulture se vade u septembru, oktobru, a trebalo bi ih očuvati čak do maja. Ne razmišljamo o ovoj investiciji kao o potezu koji će nam se isplatiti, već o tome koliko nam je potrebna – objašnjava stariji sin Mirko Šokšić.

Foto: Biofarma Šokšić

Sve što su do danas „podigli“ i razvili, razvijali su iz sopstvenih sredstava. Sada su, kako kažu, došli u situaciju da su im potrebni dodatni izvori finansiranja. – Nama banke nisu opcija, jer, jednostavno, mi smo suviše mali klijent za njih. Drugih izvora finansiranja, u Srbiji nema. Mi, praktično, nemamo kome da odemo i od koga da pozajmimo novac za razvoj – kaže Gordana. Bio je to i jedan od razloga zašto su nedavno, u saradnji sa Centrom za organsku proizvodnju u Selenči, odlučili da učestvuju u kampanji „Investicije za rast“ Projekta za bolje uslove poslovanja Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID BEP). Kao preduzetnici, i sami su želeli da ukažu na neophodnost usvajanja Zakona o nebankarskim finansijskim institucijama i razvoja alternativnih izvora finansiranja koja bi pomagala mikro, malim i srednjim preduzećima.
– Naše kolege u zemljama u regionu, a o EU da ne pričam, imaju veliki izbor kad je reč o pozajmicama. Oni mogu da pozajmljuju i od mikro finansijskih institucija, kreditnih unija, zatim, da se finansiraju kroz različite fondove, crowdfunding-om... Ove institucije savetuju i prate kompanije u određenom periodu, savetuju vas kako da „pametno uložite“ pozajmljena sredstava. Poljoprivrednicima kao što smo mi, to bi mnogo značilo – objašnjava Gordana.

Ovo, zapravo, nije problem samo porodice Šokšić, već sistemski problem većine malih i srednjih organskih proizvođača. Kao što to, paradigmatično, pokazuje primer Šokšića, ovdašnji organski proizvođači mogu da računaju da će svoju robu prodavati na pijacama ili u trgovinskim lancima – što je, kako kaže i naša sagovornica, sasvim dovoljno za pristojan život. Ali, šta ako imaju veće ambicije, ako žele da povećaju obim proizvodnje i delatnosti? – Šteta je samo što mi uz nesumnjiv kvalitet proizvoda, znanje i iskustvo nemamo i tu mogućnost da se lakše razvijamo. Mi, kao porodica, svakako ćemo raditi na tome da jednog dana, pored toga što smo proizvođači, postanemo i ozbiljni prerađivači – veruje u napredak Gordana Šokšić.